„Имам 84 године и уживам у животу, ништа ми није промакло“, Бранко Радунковић.
На велику радост Ваљеваца, посебно оних који се осећају безнадежнима, усамљенима, безвољнима, Бранко Радунковић, самоуки уметник – моделар, рођен без руку и ногу, одржао је два предавања у граду на Колубари у суботу 10. маја. У преподневним часовима, штићеницима Казнено-поправног завода за малолетнике у Ваљеву, говорио је на тему „Воља чини чуда“, истоветну његовој књизи, која је многима променила живот и мотивасала их да га усмере ка Богу и добру. На исту тему, али на мало другачији начин, беседио је у вечерњим сатима и у Храму Покрова Пресвете Богородице.
Благодаран Богу што је након више деценија поново у Ваљеву, Бранко Радунковић је штићеницима у затвору говорио о славним Ваљевцима, посебно о Преподобном Јустину кога је познавао и код кога је одлазио седамдесетих година. Током целог живота је имао додира са установама у којима се „неко“ или „нешто“ поправља. Зато са правом каже да се све и свако може поправити. Колико воље и снаге има, иако су му 84 године, тврди да никад није патио од комплекса – ни ниже, а ни више вредности. „Ишао сам узбрдо без ногу и то је чудо Божје… Носио сам своје бреме и нисам питао – зашто Господе? Нисам уморан од година, него сам уморан од оних који ме потапају и од оних који ме гурну када се попнем на врх“, прича Радунковић, који одмах са осмехом додаје да ништа није изгубио чињеницом да нема руке, сем што није могао да буде свештеник. Но, певао је у хору, био је хоровођа, па је на неки начин надокнадио то што није пастир Господњи.
„Нисмо ми тако добри да нас Бог похваљује, али нас ни не кажњава. Створио нас је да волимо једни друге, да једни другима помогнемо“, каже предавач, који у себи носи и велики лични бол. Имао је сина јединца, који је завршио богословију, потом и три године на Богословском факултету, али онда се одао алкохолу. У једној тучи други младић га је ударио флашом, усмртивши га. „Није лако победити себе“, признаје Радунковић, али каже да са вером у Бога, сваки човек се може подићи. Тако је и сам много пута падао и устајао. Може да се похвали са више од 300 изложби одржаних у земљи и иностранству. Прави макете цркви, без дана школе за то, али са огромним талентом, радом, трудом и љубављу.
Његово рођење се није славило, него се цело село питало шта су његови згрешили Богу када су добили дете без руку и ногу. Родио се као шесто дете. Но, без обзира на такав почетак, израстао је у карактерног човека, ведрог, снажног, радосног, спремног да своје искуство подели са другима. „Где има пуно кривина, прикочите!“, поручио је штићеницима, са којима је наставио неформални разговор.
Марина Марић