Празник Светог великомученика кнеза Лазара и косовских мученика – Видовдан, ове године, у Ваљеву је објединио обележавање седме годишњице од почетка архијерејске службе Преосвећеног Епископа ваљевског г. Исихија (25. јун) и четврте његовог столовања у Ваљеву (27. јун), као и саму прославу великог дана српске историје. На попразништво, приређена је трибина „Видовдан – лепота славе Божје на земљи“ на платоу испред Храма Васкрсења Христовог, у оквиру које је слово у част Видовдана принео јереј др Душан Ђаковић, свештенослужитељ при Манастиру Ћелије.
Сабрање је отворила добро позната песма „Суза Косова“ у извођењу младог гуслара и вокалног солисте Стефана Милића из Врујаца, која на дирљив начин осликава осећања Срба данашњице према „духовној колевци“ и симболу некадашње српске славе, чија су сведочанства данас бројне светиње и мошти Светог Кнеза Лазара, створитеља Косовског завета. Његове нетљене мошти деца данас могу да целивају и то је доказ да његова жртва није била узалудна, напоменуо је у уводу излагања јереј др Душан Ђаковић, некадашњи професор Богословије „Свети Кирило и Методије“ у Призрену, у који и данас радо одлази и дели литургијску радост са намерницима, које путеви Господњи доводе „царском граду“. Према речима Патријарха Павла, „Косово је прво слово азбуке“, оно чему мајка треба децу прво да научи, подсетио је предавач на речи омиљеног српског првојерарха, преко три деценије служитеља светосавског олтара и састрадалника српског народа на Косову и Метохији.
Реч Видовдан, односно „видело“ долази од Христа. То је светлост која обасјава сваког човека који долази на свет, како говори Свети јеванђелист Јован, а Вук Караџић на ту симболику указује у свом преводу Новог завета. Кад се нешто открије на светлости дана, долази се до знања. Бог се открио човеку, није човек открио Бога. Од тог откривења долази до виђења и знања. Стога, навео је јереј др Душан Ђаковић, Видовдан није ништа друго, до откривење славе Божје и о томе се поје у тропару Светом Кнезу Лазару, који је Богу угађао и био жељан лепоте Његове славе
- Видовдан је дан за сећање, за помен и памћење без кога нема свести о себи и без кога нема идентитета. Видовдан је дан српског идентитета, а тај „видовдански идентитет“ везан је за Лазарево опредељење за Царство Божје. И то опредељење је, према речима професора Богољуба Шијаковића, наше судбинско опредељење. Додао бих да је свака Литургија наше опредељење за Царство небеско. И да нема Кнеза Лазара, ми смо сваке Литургије опредељени за Царство небеско- објаснио је отац Душан Ђаковић смисао српског оријентира који датира од Светог Саве, идентитетски утемељеног у Царству небеском, а којег је својом крсном жртвом као завет предао Свети Кнез Лазар.
Није Царство Божје нешто што „живи“ само код Срба, напоменуо је отац Душан Ђаковић, скренувши пажњу на хришћане у Сирији, чијих смо страдања због имена Христовог ми данас сведоци. Често изговарана и каткад у академским круговима исмевана синтагма „небески народ“ код нас Срба значи да смо ми народ „неба које се спустило на земљу“, народ Христа Богочовека, Нови Израиљ. Опредељење Цркве није „бежање на небеса“, већ освећење земље, приближио је предавач учење ранохришћанских отаца уткано у предање о славном боју на Газиместану, вековни градивни елемент српског националног бића.
- Косово је сваки храм и манастир у Србији. Никад ниси био на Косову, али ако си био у Ћелијама и Покровској цркви, ти си на Косову. Као што је свака црква Јерусалим, свака Часна трпеза место погребења Христовог… То је тајна неба на земљи- поучио је јереј др Душан Ђаковић о заједништву у молитвеном пребивању у домовима Божјим на различитим просторима.
Говорећи о Косовском боју, он је истакао да то није било само одмеравање снага двају владара, него много више од тога. Наиме, сукоб се могао завршити предајом, молбом за милост и сл. Али, кнез Лазар, будући као личност формиран на двору цара Душана, није могао другачије, осим да Косовским бојем потврди све вредности са којима је живео и зато су му мошти нетљене и у целости сачуване.
Јереј др Душан Ђаковић као ученик, а касније и професор, чврсто је везан за Призренску богословију и косовске светиње уопште. Често одлази у Дечане, Грачаницу, Бањску… Из разговора са тамошњим свештенослужитељима и, наравно, личног искуства, примећује да све већи број верника одлази тамо на Литургије, те монаси каткад „страхују“ да ли ће моћи све да их дочекају. То је важан знак да нисмо изгубили Косово, како се у јавном говору често чује. „Све што имамо потиче с Косова“, речи су блажене успомене Епископа Атанасија Јевтића које до данас одјекују. Он је, заједно са блаженопочившим Митрополитом Амфилохијем, често долазио и храбрио богослове и народ у Призрену, Великој Хочи и другим местима на Космету, светој мученичкој земљи.
- Косово није изгубљено, ако ми нисмо изгубљени. Имамо нека савремена искушења, али долазе млади људи и наша заједница тамо дише благодаћу Духа Светог, Који живи у Цркви. Цркву је основао Бог живи и она може да служи само Њему- закључио је јереј др Душан Ђаковић о непресушној и свевремено актуелној теми на трибини у циклусу „Православље и млади“, у организацији Црквене општине при Храму Васкрсења Христовог, а са благословом Преосвећеног Епископа ваљевског г. Исихија. Ваљевски архипастир је својим присуством указао част предавању, којим је заокружено прослављање Видовдана у завичају Светог Владике Николаја и Преподобног Оца Јустина, ватрених проповедника и носилаца видовданске славе и завета.
