Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, старешина Подворја Српске Православне Цркве у Москви (Фото: ТВ Храм)
Сви ми заједно сведочимо јединство и љубав двеју Цркава и народа
– Године 2006. на Московској духовној академији је одбранио научни рад “Опит систематизације богословског наслеђа Преподобног Јустина Ћелијског”. По благослову блажене успомене Патријарха српског Иринеја, обављао је дужности предавача Духовне академије “Свети Василије Остршки” у Фочи и старешине манастира Липље и Рајиновац, као и настојатеља Храма Светог Саве. За Епископа ремезијанског, одлуком Светог Архијерејског Сабора, хиротонисан је 17. јула 2018. године, а 18. априла 2024. именован за старешину Подворја СПЦ у Москви. Настављајући путем блаженопочившег Владике Антонија, дубоко укорењеног у духовни живот “трећег Рима”, Владика Стефан у обиљу пастирске љубави дочекује поклонике из Србије, у шта се група из Ваљева уверила приликом боравка у Москви октобра 2025. Врата Владике Стефана отворена су за све Србе који живе или бораве у Русији, за руски братски народ и све намернике у древном и велелепном Храму Светих апостола Петра и Павла, смештеном у истоименој улици у срцу Москве, недалеко од Кремља-
*Преосвећени Владико, најпре да Вам у име наше поклоничке групе, која је у месецу октобру прошле године имала тај благослов да походи светиње православне Русије, заблагодарим на срдачном дочеку и части коју сте нам том приликом указали.
Већина нас је први пут у Москви па да причу почнемо упознавањем наше браће и сестара у Ваљеву тиме како изгледа духовни живот у престоници братске нам земље…
Епископ Стефан: Поклоништво, ходочашће или хаџилук – како се овај вид подвига чешће назива у нашем народу – нема нити може имати ништа заједничко са туризмом или другим облицима „уживања“ и „упознавања“ са новим местима[1], што се, нажалост, у већини случајева представља или, боље речено, намеће људима посредством реклама и других маркетиншких трикова. Управо због тога је и те како важно да се сва она реализују под благословом Цркве, уз претходну припрему сваког појединца, уз молитву и покајање, а све у циљу да са једног таквог пута понесемо оно најлепше – у духовном смислу вредности од „упознавања“ са новим (светим) местима.
Оно што је важно јесте чињеница како су се кроз целокупну историју хришћанства многе црквене личности, мећу којима су и прваци наших крајева, одважили на тај корак да походе светиње у древној Палестини, Светој Гори и Русији, враћајући се отуда као потпуно нови и духовно препорођени људи. Оно што су генерације поклоника учиниле пре вас, поравнавајући стазе ходочашћа, учинила је и ваша мала, али одабрана група верника, на челу са свештенством Ваљевске епархије, доливши уље благодати у духовно кандило своје душе.
Када је у питању вера и духовни живот у руској престоници, верујем да нимало нећу погрешити ако кажем да се он, на први поглед, нимало не разликује од црквеног живота у другим главним градовима земаља у којима преовладава православно становништво. Ипак, оно што Москву издваја од осталих европских, али и светских престоница, јесте велики број светиња: манастира, храмова, светих моштију и чудотворних икона којима из дана у дан хитају реке поклоника из целога света.
Захваљујући присним и вишевековним односима Руске и Српске Православне Цркве, као и мом претходнику, вашем Ваљевцу- Владици Антонију, који је успео да упристоји овај кутак „српске земље“ у срцу града Москве, слободно могу потврдити како је све добро, али да, исто тако, захтева даљи труд и напредовање у сваком погледу.
*Будући да ми долазимо из ваљевског краја, одакле је, као што малочас рекосте и блаженопочивши Владика Антоније, неизбежно је питање: колико се осећа његов допринос у животу наше заједнице овде и заједнице људи сабраних око Тела и Крви Христове на богослужењима у храму Светих апостола Петра и Павла – Српског подворја у Москви?
Епископ Стефан: Владика Антоније је на месту старешине Подворја провео пуне 22 године, служећи часно и одговорно Руској и Српској Православној Цркви, под чијим окриљем битише наша светиња у Москви. Штавише, он је постао својеврсни симбол и синоним Српског подворја, због чега нимало не изненађује чињеница да је, по његовој личној жељи и завештању, вечни покој обрео управо у порти храма у којем је више од две деценије служио. Величанствени испраћај у Храму Христа Спаситеља, уз присуство двојице Патријараха – руског Кирила и српског Порфирија, као и мноштво свештенослужитеља и верника из обе наше земље, најбољи је доказ колико су га за живота волели. Све то је залог и завет нашег Владике да наставимо његовим стопама у чему ћемо, уз Божију помоћ, истрајати, без обзира на све потешкоће и препреке које су неминовне, ако човек чини исправно и богоугодно дело вредно сваке пажње.
*Колико је бројна наша заједница у Москви и шта је, по Вашем мишљењу, најважније за њен духовни живот и очување идентитета, у најширем смислу те речи?
Епископ Стефан: Према неким званичним подацима којима располажемо, наших Срба у Москви има око десет хиљада. Том броју, а што је и те како важно, треба придодати и око три стотине студената из Србије, Републике Српске (БиХ) и Црне Горе, који се налазе на студијама на разним московским универзитетима и факултетима. Управо са њима и уз њихово активно учешће у духовном животу Подворја, тренутно оснивамо Светосавску омладинску заједницу. Ако узмемо у обзир неоспорну чињеницу да Подворје представља својеврсну духовну амбасаду нашег народа у братској нам православној земљи, један од најважнијих циљева Српског подворја јесте подршка новим студентима и пацијентима из наших крајева, који долазе на студирање и лечење у Русију. У годинама које су иза нас имали смо више таквих случајева – на радост ових првих, а на жалост и веру у излечење ових других…
*На Литургији смо приметили да међу Вашим саслужитељима има и овдашње браће свештеника. Каква је сарадња са њима?
Епископ Стефан: Свештенство које служи у нашем храму познајем преко двадесет година, још од времена када сам се, као јерођакон, налазио на студијама у Московској духовној академији у оквиру Тројице-Сергијеве лавре. Све своје слободно време сам користио да богослужим у Српском подворју, саслужујући Владици Антонију и свештеницима о којима је реч. Сви ми заједно сведочимо јединство и љубав двеју Цркава и народа што су многи препознали, будући да на богослужењима имамо све више и више верника.
*Овај прелепи храм на прелепом месту говори о поштовању које Руска Црква има према нашем народу. Кад направимо малу ретроспективу, приметићемо да су у Подворју СПЦ у Москви, додуше оном првом, порушеном од стране комуниста, служили неки од најистакнутијих архијереја и великодостојника СПЦ: Михаило Урошевић (потоњи Епископ шабачко-ваљевски), Арсеније Брадваревић, Сава Вуковић, Иринеј Буловић… Како сте Ви лично доживели промисао Господњи да наставите њихову мисију и шта сматрате својим најважнијим задатком?
Епископ Стефан: Као што сте већ поменули, првобитно Подворје се налазило недалеко од нашег данашњег храма, у улици Сољанка. Благовештењски Киро-Јовановски храм, заједно са капелом подигнутом у част Светитеља Саве Првог Архиепископа српског, је уништен 1933. године. Како исти никада није обновљен, давне 1948. године, при Храму Светих апостола је отворено ново Подворје које, због политичких разлога, није заживело све до 2002. године, када за првог старешину бива постављен тадашњи архимандрит Антоније (Пантелић).
Овде бих нагласио једну важну истину како је Руска Православна Црква, иако рањена и крвава, нама предала своје највеће благо и бисер руске црквене архитектуре, храм који се од момента када је подигнут (1702), никада није затварао – ни за време последње епидемије куге у Европи (1771), у годинама најезде Наполеонове армије (1812), Бољшевичке револуције и комунистичког режима (1917-1991), као и светске епидемије Корона вируса (2020). За сво то време, како сте то лепо приметили, како онај први, тако и овај садашњи храм су посетиле многе наше значајне црквене личности. Због свега тога, одговорност служења је и те како велика. Оно што је наш задатак јесте да кроз наше Подворје што више Руса упозна Србију, као и да што више Срба упозна Русију, чега сте и сви ви у вашој групи поклоника сведоци…
*Са руским народом нас веже осећање братства због припадности православној вери. Нажалост, заједнички нам је и период одрицања те исте вере и духовне странпутице у идеологији петокраке. Враћамо се у последњих неколико деценија. У којој мери нам то успева?
Епископ Стефан: Помињете тешке године великих искушења, нимало случајно их поредећи са странпутицом… Сећам се једног нашег теолога, када су га упитали да прокоментарише једног архијереја који је потпао у раскол. Његов одговор је био врло оригиналан: „Добро трчи, али поред пута“. Тако и у овом случају, свако ко скрене са пута и разним стазама и богазама залута, а притом мисли да је на добром путу, неминовно ће се изгубити у својим убеђењима како корача у правом смеру. У случају да преживи и да бива пронађем од стране спасиоца, његово горко искуство ће заувек остати урезано у његовом сећању у облику својеврсне трауме или страха. За разлику од наше родбине, комшија и познаника, од којих су неки били присталице тог режима, ми се још увек налазимо на почетку тог пута да исправимо туђе грешке и повратимо пало људско достојанство упрљано, како кажете – идеологијом петокраке. Пут је дугачак, али не и немогућ. Почетак је тежак али је крај славан!
*Шта можемо једни од других да научимо и то научено применимо у духовном узрастању? Имајући у виду, наравно, и различитости које међу нама постоје…
Епископ Стефан: Често у медијима можемо чути или прочитати како „различитости спајају“ (Diversity unites). Са једне стране, то значи да нас та чињеница да се сви разликујемо на основу мишљења, изгледа, говора или других културолошких одлика, не сме делити већ чинити повезанијима кроз прихватање једних других, док са друге то не подразумева некакво промовисање толеранција и „слобода“, у којима су се у последњим деценијама нашле скоро све европске земље. Управо о томе сведоче закони Руске Федерације где се пропагирају породичне вредности и где, раме уз раме, традиционалне религије активно раде на заједништву и укрепљењу мира међу народима.
Када говоримо о Русији, увек треба имати у виду да говоримо о империји. Само једна империја може имати такав, уз краће или дуже прекиде, вишевековни план и стратегију на свим правцима. Од њих се можемо научити многоме. Ипак, оно што је заједнички проблем јесте наталитет (читај абортуси).
*Искушења савременог доба нас не мимоилазе. Русија је тренутно у ратном сукобу, Србија у друштвеним превирањима друге врсте. Да се не дотичемо политичких питања и одлука, како да се као хришћани одредимо, како да се молимо и духовно градимо, не би ли били појединачно бољи, а тиме и донели добро сваком у Христу брату и сестри?
Епископ Стефан: Већ смо поменули неке од проблема против којих нам тек предстоји борба, а под којима су поклекле велике нације и народи…
Чини ми се да је највећи проблем данашњице (не)поверење у другога. Она крилатица како је стрпљење човеков најбољи пријатељ треба увек да нам буде на уму. Имати (с)трпљења у погледу свог (не)пријатеља је нешто чему се учимо од малих ногу.
Због свега тога, неопходно је више говорити Богу (у молитви) за ближњега, него ближњима о Богу. По речима Светог апостола Јакова: „Вера без дела је мртва“ (Јак 2, 20).
*На крају, нека Ваша порука нама у крају Светог Владике Николаја и Преподобног Оца Јустина, у коме сте били и остали радо виђен гост…
Епископ Стефан: Жеља ми је, а чврсто верујем да ће се и испунити, да ова наша два новопросијавша светитеља походе руску земљу, сведочећи и укрепљујући јединство православља. И ова ваша посета нашем Подворју и престоном граду Москви, није ништа друго него ли утеха братском словенском народу у годинама великих искушења… Да нам долазите чешће и да не заборавите нашег првог старешину и свог Ваљевца блажене успомене Владику Антонија.
У престоном граду Москви,
О празнику Светог Јована Кронштатског
и Светог Игњатија Богоносца
2. јануара 2026. године
Разговарала Јадранка Јанковић
[1] Сам назив туризам долази од енглеске речи tour, што би се у преводу на српски језик могло протумачити као „задовољство од путовања са задржавањем у различитим местима“.