Отац Јустин је у Богомољачком покрету препознавао вапај народа за Богом
Монашки препород и Богомољачки покрет заузимају посебно место у историји српског народа у 20. веку. Први се развијао по манастирима, а други међу народом по нашим селима и градовима, а оба су утемељена у тежњи за аутентичним хришћанским живљењем, рекао је протојереј- ставрофор Бранко Ћурчин на трибини „Отац Јустин и Богомољачки покрет“, коју је на платоу испред Храма Васкрсења Христовог приредила овдашња Црквена општина. Трибини је присуствовао Преосвећени Епископ ваљевски г. Исихије
Духовник Центра за психосоцијалну рехабилитацију и ресоцијализацију оболелих од болести зависности „Земља живих“ Епархије бачке, протојереј- ставрофор Бранко Ћурчин, лично је познавао Преподобног Оца Јустина, једног од највећих исповедника православне вере у веку за нама, духовно повезаног са Богомољачким покретом у периоду у коме је овај покрет био под духовним вођством Светог Владике Николаја.
Сам настанак Богомољачког покрета догодио се средином 19. века међу „пречанским Србима“ на простору Аустроугарске монархије, услед појаве агресивних протестантских секти („многоверци“), које су проповедале „хришћанство без Христа“, изван Цркве и Светих тајни, те да је Дух Свети на сваком човеку и да свако може да проповеда, насупрот изворном учењу према коме само Црква може да тумачи реч Божју. Православни Срби су се организовали око своје Цркве и настао је Богомољачки покрет као реакција на секташко деловање, понајвише заједнице Назарена (у Војводини и данас постоји), која у свом учењу има борбу против ратовања оружјем. То је, указао је прота Бранко Ћурчин, тенденциозно пласирано међу Србима, не би ли се раслабио национални корпус и аустроугарска војска, чији су значајан део чинили управо ратовању вични Срби. Богомољачки покрет се касније ширио преко Дунава и Саве у Славонију, а потом и Мачву и Шумадију, да би након Првог светског рата посебно добио на значају, будући да је српско друштво пролазило кроз моралне и духовне промене и, ратом опустошено, тражило утеху. Велики импулс покрету дао је Свети Владика Николај, који у свом пастирском раду позива на унутрашњу обнову, покајање, молитву и повратак изворном хришћанству. Видео је у Богомољачком покрету велики духовни потенцијал и почео је да ради са њим.
Богомољачки покрет је био духовна и молитвена обнова народа, чији припадници су се окупљали по црквама и домовима, читали Свето писмо, молили се , постили, славили Бога и међусобно се помагали. Нису имали формално организацију, али су били дубоко укорењени у Цркви и послушни свештенству и епископима… Многи црквени ауторитети су потекли из Богомољачког покрета- приближио је предавач овај јединствени друштвени феномен који је, према речима Свештеномученика Јована Рапајића, био пре свега покајнички покрет, чија је наука било оно што је Свето јеванђеље објавило свету, а духовни устанак у српском народу – борба против модернизма овог света, односно греха који трује и жели да пороби наш народ. Богомољачки покрет је био израз народне литургијске свести, јер су богомољци тежили да сваки тренутак живота претворе у молитву и литургијске приносе.
Због непознавања теолошких наука и претеране ревности, поједини свештеници и епископи су са резервом гледали на богомољце. Отац Јустин је критиковао црквену интелигенцију што је затајила у својој улози чувања вере у народу, осталом неповезаним са вечношћу, навео је прота Бранко Ћурчин, подсетивши на речи ћелијског богомудраца о лутању српске интелигенције тековинама секуларних култура, атеизма, масонерије, као и „дремеж“ представника Цркве.
Равнодушност која иде до окамењености и неосетљивости за све што је натчулно, атеизам који иде од страсне вере у неверје, црквоборство које иде до христоборства- пустош је душе наше интелигенције, која је томе посредно или непосредно највише крива. На првом месту ми- званични представници Цркве, наша интелигенција, коју ствара наша школа, а крајеугаони камен наше школе није атеизам- речи су Оца Јустина, којима је, као савест свог времена, критиковао све оне који нису у бомољцима препознали оне који желе да ревнују и аутентично да живе по јеванђељу. Захваљујући његовој и мудрости Владике Николаја, покрет је све више прихватан. Богомољци су били стубови Цркве, када је општа побожност слабила. Школован у Београду, Петрограду, Оксфорду и Атини, аутор чувене „Догматике“, „Житија Светих“ и бројних других дела, Отац Јустин је посветио свој живот проповеди јеванђеља и духовном преображају народа.
Теологија Оца Јустина у средишту има Бога Логоса, као једини извор смисла. Борба Оца Јустина за нашег човека против западног атеизма укороњена је у личном искуству у Цркви. „Светитељи нису теорија, већ пракса Царства Божјег и ко не познаје светитеље, не познаје Христа“, пише Отац Јустин. Ово јасно повезује његов богословски приступ са духом Богомољачког покрета, који није тежио апстрактној вери, већ конкретном животу у Христу. Отац Јустин је изузетно ценио Богомољачки покрет- рекао је отац Бранко Ћурчин, присетивши се својих долазака Оцу Јустину.
Отац Јустин је у Богомољачком покрету препознавао вапај народа за Богом, али и снагу вере која не долази из књига, већ из срца. У својим текстовима пише да је Богомољачки покрет био „народна литургијска револуција“, повратак народа Христу, Цркви и јеванђељу. Као професор Карловачке богословије, Отац Јустин је у ваннаставним активностима организовао Богомољачки покрет међу ученицима под именом „Братство Светог Саве“. Око 90 ученика се обавезало да ће радити на верско- моралном препороду и усавршавању својих чланова следствено методама СПЦ. На челу покрета био је председник Никола Удицки, потоњи Епископ западноамерички Григорије, благајник- Љубисав Војиновић, потоњи Епископ браничевски Хризостом, који је имао мисионарски жар до краја живота, повереник за часопис покрета „Мисионар“ Милисав Матић, потоњи Свештеномученик Митрофан- упознао је предавач посетиоце трибине са великанима „покрета народа ка живом и истинитом Богу“, како је Отац Јустин о њима писао, не скривајући дивљење према простим људима који су били учитељи вере. Међу њима је био и изузетно учени отац Јаков Арсовић, данас Свети Јаков Тумански, који је са Оцем Јустином остао у Србији, док су се многи свештеници са четничким јединицама повлачили.
У оквиру предавања, прота Бранко Ћурчин поделио је сећање на дане у Ћелијама, сусрете са Оцем Јустином, за живота сматраним светитељем међу потомцима чланова Богомољачког покрета. Такође, он је провео посетиоце кроз богомољачке саборе, на којима су се по манастирима окупљале хиљаде људи, истакавши да је улога овог покрета српских тежака била од неизмерне важности у духовној обнови српског народа.
Предавање проте Бранка Ћурчина употпуниле су духовне песме Групе „Нектарија“
Следећи гост трибине „Православље и млади“ биће Ваљевац јереј др Душан Ђаковић, свештенослужитељ при манастиру Ћелије, који ће говорити о теми косовске етике, најавио је у име организатора протонамесник Дејан Трипковић.
Ј. Ј.