Поподневно сабрање отворено је представљањем најбољих радова литерарног Конкурса у част Српског Златоуста, којима је награде уручио Пресовећени Епископ шабачки г. Јеротеј. Најавивши другу сесију, модератор Симпосиона, протојереј Бранко Чолић, дао је реч протојереју-ставрофору др Дарку Ђогу, декану Богословског факултета “Свети Василије Острошки” у Фочи, чија је тема излагања била “Млади Николај и стара богословија”, а потом протођакону Драгану Радићу, професору ПБФ у Београду, који је расветлио “Параболу о милостивом Самарјанину у егзегези Светог Владике Николаја”, једну од омиљених јеванђељских перикопа, пријемчиву свим људима због универзалности поруке коју носи
Заблагодаривши на позиву за учешће Преосвећеном Епископу ваљевском г. Исихију, протојереј- ставрофор др Дарко Ђого је истакао да се на свим српским просторима лепо осећа, али да је у Ваљеву тај осећај посебан, јер је тим градом корачао Владика Николај и многи знаменити Срби.
Кроз читање најранијих списа Светог Владике Николаја:”Речи о Свечовеку”, “Касијана”, “Теодул”, “Мисионарска писма”, приметан је њихов значај за описивање друштвеног и црквеног хоризонта времена у ком се појављују. Али, то није њихов једини квалитет. Наиме, указао је отац Дарко Ђого, да ли зато што смо “лоши ђаци историје”, када читамо најраније списе и оцене Владике Николаја чини нам се да су написани данас. Неминовност историјских токова у виду ратних страдања с почетка прошлог века, друштвена регресија, расцепканост у неколико држава и много тога предатог нам од предака, чини да време Владике Николаја доживљавамо као златни век српске државе и културе, време у коме се види за шта је све способан српски народ када има своје заветне циљеве попут ослобођења и уједињења. Наравно, поред златног, било је и оног збуњујућег и претенциозног. То је, са нагласком на морално стање народа занимало Владику Николаја, коме је био својствен снажан родољубиви осећај и паралелно са њим, тада млади Никола Велимировић осећа незадовољство духовним стањем српског народа.
– Владика Николај је најлековитији наш аутор. Често кажем студентима да кад виде да сви иду у цркву, да је све златно, треба прочитати “Небеску Литургију” и опоменути се. Кад смо депримирани, склони дефетизму и паду, онда стоји “Теодул” и виђење већег смисла нашег страдања од оних у којима јесмо. Заиста је најкомплетнији мислилац српског бића кога имамо. Мислим да је врло важно то рећи, када говоримо о Владици Николају, јер нам је потребно и родољубиво осећање, али и искрен поглед у негативне стране нашег националног карактера- похвала је “горког патриотизма” Лелићког Златоуста принета у казивању др Дарка Ђога.
Питање постојања српског народа у историји постало је оквир за сва друга питања, која је млади богослов Никола постављао: за које циљеве школујемо будуће свештенике и који су проблеми са којима се сусреће наша култура у целини, те какав је одговор школе тим изазовима како би се избегла морална анархија и пропаст, на шта упозорава Чедомир Мијатовић, истакнути српски интелектуалац и дипломата на прелазу између 19. и 20. века. Никола Велимировић, након Мајског преврата 1903. године пише да је “неверје дошло као мода” у наш народ, отуда и поимање социјализма као идеје у којој ће се јавити и ратоборно расположење према Цркви. На те појаве ће се жалити Министарству просвете Краљевине Србије Митрополит Михаило Јовановић, чија ће, мишљења је др Ђого, грандиозна личност стајати између заветне Цркве, која је породила Србију, и секуларне Србије у којој је Црква у најбољем случају инструмент за декларативни национализам и реликт устаничке прошлости. По мишљењу, младог учитеља Николе, Црква је пропустила прилику да заштити свој ауторитет. Седамдесете године 19. века код Срба су донеле опијеност партијским животом, којим је замењена заветна заједница. Настају сукоби са владарском династијом, метеж у друштву и осећају се последице неактивне улоге Цркве прихватањем духа новог времена. Народ постаје следбеник идеологија и партија.
– Политичке страсти разбуктавају се у све већем степену. Они, који су по положају били дужни држати се нивоа грађанске борбе, који су морали бити неутрални, сами су се спустили са висине, отворено и демонстративно су се придружили једној странци и показивали симпатије само према једном делу људи и на триста начина изјављивали негодовање према другим политичким странкама. То је понизило Цркву- писао је Никола Велимировић о деструктивним политичким деловањима.
Стара богословија је била предата забораву, упозоравао је Никола Велимировић на понижења која је претрпела угледна школа. Потреба за проповедима, и то оним надахнутим, била је велика тема за њега. Борба против атеизма била је присутна и на западу, будући да су те идеје и тамо систематски продирале. Али, истакао је др Дарко Ђого, млади Никола Велимировић се не задржава само на констатовању постојећег стања, не јадикује, већ даје лек.
– Данашњим језиком бисмо рекли да он предлаже мисију евангелизације српског друшта. Он каже:”Потребно је унети нове снаге у истрошени и морално млитави организам народа. Потребно је извршити спремање вере за Царство небеско. Једна је сила која га је увек оживљавала и која ће га вечно оживљавати, сила која је иста јуче, данас и сутра, а то је реч Божја.” Зборник тај јесте јеванђеље, чисто као кристал, јасно као светлост дана, силно као гром. Са жаљењем ће констатовати млади Никола да је реч јеванђељска оружје које наши не умеју да употребе. У рђавој употреби овог оружја је опадање вере и морала нашег народа- расуђивања су Лелићког Златоуста која је приближио отац Дарко Ђого, а која нас својом актуелношћу и данас опомињу и на моменте плаше. Наиме, мишљења је он, данас је популарно говорити о обнови литургијског живота, наводити статистичке бројке причасника и сл. С друге стране, друштвени утицај Цркве је никакав када је реч о доношењу одлука значајних за његов опстанак. У прилог томе, навео је он, свештеници нису у могућности да говоре о биополитичким питањима, етици рађања и васпитања деце.
– Ствари се дешавају онако како их је Никола Велимировић описао пре 123 године. Стране идеје долазе код нас. Оне опијају масе, које им се предају без самосвести о њиховом деструктивном учинку, а ми се тешимо да није све пропало- констатовао је отац Дарко Ђого свевремену актуелност увида Владике Николаја над којима би се требало замислити како би се боље одговорило на изазове данашњег времена. Тај младалачки интелектуални жар Николе Велимировића можемо узети као подстрек да урадимо више, као опомену да се не уљуљкамо и не паднемо у задовољство тренутним стањем. Можда нам је данас, закључио је прота Дарко Ђого, потребно да на љуту рану српског бића ставимо лек Владике Николаја и његовог младалачког списа “Небеска Литургије”, испраћен дугим аплаузом и одушевљењем посетилаца Симпосиона.
Благодарећи на позиву да буде предавач на Симпосиону у част Светог Владике Николаја, протођакон др Драган Радић, је изразио радост због пажње која се у све већој мери указује личности и делу Светог Владике Николаја, а на нама је да се трудимо да он буде све присутнији у просветном систему Србије.
Владика Николај није био у формалном смислу библијски теолог, није се академски бавио тумачењем Светог писма, већ је изрекао своје чувене “Омилије” на одређена јеванђељска зачала. И поред тога, био је велики тумач речи Божје, јеванђеља Христовог и целог живота је посвећивао пажњу тумачењу библијских текстова. То је за њега била најважнија ствар, о чему сведоче “Омилије”- предиван пример аутентичне православне егзегезе, утемељене на предању и богословљу отаца из златног доба патристичке књижевности, које се истичу пастирском бригом за поверени народ. Сва његова дела, према речима Аве Јустина Ћелијског, одишу оним што је вечно и непролазно, никада оним што је привремено. “Све што је рекао, небеско је благо…”, подсетио је протођакон др Драган Радић на речи Аве Јустина, који је славног завичајца назвао “највећим Србином после Светог Саве” у времену у ком се његово име у Србији никако у том контексту није смело помињати. Најважније за списатељски рад Светог Владике Николаја, мишљења је проф. Радић јесте чињеница да њиме почиње укорењавање српског богословља у светоотачкој мисли. У тумачењима се најчешће ослањао на Светог Јована Златоуста, али и друге велике оце попут Игњатија Антиохијског, Јефрема Сирина, Блаженог Јеронима, Теофилакта Охридског…
Свето писмо је за њега било жива и делотворна реч Божја, живо и спасоносно Божје обраћање сваком човеку у свакој епохи. Књига, написана од очевидаца Христових проповеди, која пружа одговоре на онтолошка и егзистенцијална питања и има силу да обнавља човека, ослобађа га од греха и лажи, те пружа искуство вечног живота. Када читамо јеванђеље, учио је Владика Николај, препун љубави према својој пастви, свој ум треба да преносимо у јеванђеље. Дакле, нагласио је предавач, да не уподобљавамо јеванђеље себи и људској логици, него себе јеванђељу, јер само тако ћемо разумети реч Христову и уподобљавати се. За Владику Николаја, тумачење није било само разумевање јеванђељског текста, већ позив на промену живота, покајање, љубав, смирење, праштање и верност својој Цркви.
Парабола о милостивом Самарјанину, коју бележи Свети јеванђелист Лука, сматра се у светоотачкој мисли једном од најлепших и најзначајнијих због њеног универзалног карактера и поруке. Позната је с правом, и хришћанима и онима који то нису, навео је др Радић, јер у њој проналазимо једини посредни одговор на питање:”Ко је мој ближњи?” у читавом Новом завету. Владика Николај у свом тумачењу ове параболе напомиње да је Господ Христос дошао да спасе људе од незнања и лажи и промени мерила и судове људске, јер су до Његовог доласка били лажни.
-Људи су имали погрешну представу о томе ко је наш ближњи. Погрешно је било, јер су га мерили по сродству и по крви, а не по милосрђу. Права мера сродства која не само људе, него и народе истински зближава није толико крв, колико милосрђе. Беда једног човека и милосрђе другог зближава више два човека више него крв браће, јер свака крвна веза јесте привремена и има значаја само у овом времену. Духовни близанци који се роде при сусрету беде и милосрђа остају браћа за вечност. Крвној браћи Бог је само створитељ, а духовној браћи, рођеној из милосрђа, Бог је Отац- објаснио је др Драган Радић значај милосрђа, на коме је темељио Владика Николај тумачење чувене параболе.
– Нову меру сродства и блискости међу људима Господ предлаже човечанству јеванђељском причом о милостивом Самарјанину. Предлаже, запажа Владика, а не намеће, јер спасење није наметање. Милостиво предлагање од Господа и добровољно усвајање од стране човека. Зато, закључује он, благо ономе ко добровољно усвоји ову меру, јер ће имати много браће и сродника у бесмртном Царству Христовом- једна је од порука излагања протођакона др Драгана Радића о тумачењу Светог Владике Николаја једног од омиљених новозаветних одломака.
У наставку Симпосиона, предавачи су одговорили на разна питања посетилаца. Сабрање је заокружено позивом на Свету Архијерејску Литургију у манастиру Лелић, који је упутио модератор протојереј Бранко Чолић. Литургијом ће началствовати преосвећени Епископ ваљевски г. Исихије, уз саслуживање епархијских свештенослужитеља и драгих гостију, учесника Симпосиона у част Светог Владике Николаја.
Ј. Ј.
