Са предавачима овогодишњег Симпосиона о Светом Николају разговарамо о значају оваквих скупова и утицају лелићког златоуста на њихов духовни живот.
Умировљени протојереј-ставрофор Љубисав Аџић каже да се никада није одвојио од Лелића и Владике Николаја, те да би био безимени свештеник да није служио тамо, а служио је 12 година. Сматра да нико није тако лепо и тако дубоку протумачио Христову мисао као што је то учинио Свети Владика Николај.
Протојереј Александар Јевтић, клирик Епархије жичке и уредник часописа „Жички благовесник“, каже да је много разлога да Владика Николај буде највећи Србин после Светог Саве. Њега је чинило великим то што је себе предавао служењу, а није тражио да њега служе.
Др Растко Ломпар, сарадник Балканолошког института САНУ, има један став према Владици Николају као историјској личности, а други као хришћанин. „Несумљиво је да је Владика Николај био громадна личност, особа која је превазилазила своју функцију, али веома поларизована, од веровања да је живи светац, до тога да је непријатељ свог рода.
Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, духовник у Цркви Ружици и професор Правног факултета у Крагујевцу, радује се што су Симпосиони о Владици Николају постали традиционални, те да су постали истинска духовна гозба, али и сазнање да смо сви дужни лелићком златоусту.
