Након сабрања око речи о Светом Владици Николају, учесници Симпосиона и верни народ сабрали су се око његовог кивота у Манастиру Лелић. Светом Архијерејском Литургијом је началствовао Преосвећени Епископ ваљевски г. Исихије, уз саслуживање епархијских свештенослужитеља, игумана лелићког оца Георгија и гостију. Богослужење су украсили појци Храма Светих Кирила и Методија из Новог Сада, предвођени протопсалтом Филипом Поповићем, и Хор свештеника, богослова и полазника Школе црквеног појања Епархије ваљевске, под управом протојереја Бранка Чолића.
Речима: ”Како хоћете да вама чине људи, тако чините и ви њима” (Лк 6, 31- 36), Господ Христос пружа максиму према којој би ваљало уредити односе међу људима. Али, оно што поуку Сина Божјег издваја изнад мноштва сличних философских умовања, јесте да се Он не зауставља на узајамном чињењу, већ је надограђује благословом да љубимо и оне који нас не воле. Наиме, указао је у литургијској проповеди протојереј- ставрофор др Дарко Ђого, декан Православног богословског факултета “Свети Василије Острошки” у Фочи, и грешници љубе оне који их љубе и дају у зајам онима од којих позајмљују, те се поставља питање каква је наша хвала. Господ нама говори, јер смо постали друштво људи који, народски речено, функционишу по принципу “ја теби- ти мени”, док је хришћанска мера да чинимо добро не надајући се, која нас је начинила народом, заборављена. Мера, коју је сваки сељак у Лелићу, Крајини, Вардару, Срему знао пре 50 година, дајући путнику намернику да једе, не очекујући ништа заузврат. Једноставно, они су тада знали да живе јеванђеље, указао је отац Дарко Ђого на својеврсну издају Срба данашњице оног суштинског, градивног и оплемењујећег принципа постојања, који је кроз векове био део нашег народног бића, етоса са којим смо живели, направили државе и преживели ропство под Османским царством и све друге нападе туђина.
Меру “чини како желиш да ти се чини” сви људи би требало да испуне. То је мера човечанства, а већа од ње је “добро чини и буди још више изнад тога што желиш да ти се учини”. Трећа, мера којој тежимо и према којој треба да уподобљујемо свој живот јесте да волимо непријатеље своје, да будемо изнад оног што нам се даје у овом животу, поучио је отац Дарко Ђого о начину живота којим се подражава благост Господња и према онима који су незахвални, а те особине и те како има у нама данас упркос томе што нам је дао најлепшу отаџбину на свету.
– Само да се човек роди овде, има разлога да захваљује Господу, а погледајте лица људи који можда треба да су најсрећнији… Прођите Ваљевом или Србињем, или Бањалуком, или Београдом и видећете како у 3 сата крећу они са државних послова к’о да им је неко све живо побио. Гледају, само размишљају шта данас нису купили, где нису отишли. Та незахвалност ће убити овај свет! Браћо и сестре, за нас је мера доброчињења, за нас је мера захвалности и милости. За нас је мера љубави и слоге, да се боримо у себи да реч јеванђељску претворимо у живот- да чинимо и да се не надамо да ће нам се вратити, него да се надамо да ће Господ погледати наш народ и нашу децу и од њих учинити такве људе да и они добро чине- опомињуће су речи оца Дарка Ђога, изговорене крај кивота Светог Владике Николаја у духу проповеди које је он узносио, указујући да духовна посртања својих савременика.
Провукавши јеванђељску поуку о љубљењу непријатеља кроз филтер историјског трајања српског народа, проповедник је запазио у свештеничкој пракси да у нама има тог порива, али и оног трагичног- да често не љубимо, него мрзимо једни друге. Наиме, много људи живи у илузији да је заволело читав свет, укључујући и оне који су чинили злочине, а да истовремено нема љубави према неким члановима породице.
– Лако је волети апстрактне злочинце, кад је за тебе бацање у јаму апстрактно. Али, спор око ручка већ прекида љубав према читавом свету. Не говоримо о тој илузији љубави, о том осећању из серија, фабрикованом осећању да смо ми добри јер, ето, волимо све које не знамо. Ово је тешко. Ово је да волимо оне који су нам ту. Да волиш комшију с којим се спориш за 30 центиметара ограде… Да волиш и онога с ким се политички не слажеш. Кад дођемо ту, ми Срби падамо. Битно нам је да волимо неког из наше странке, а не брата Србина. То је ужас! На том тесту мржње ми падамо- указао је др Дарко Ђого и упутио апел српском народу да способност да волимо окренемо једни ка другима.
– Да волимо, понекад с напором, али да волимо оне који су код нас, наши ближњи. То је подвиг! Кад ми заволимо тог комшију, ташту, свекрву, брата, снаху, сународника који није на истој политичкој страни- оне који су нам ту, који могу да нас воле, тада ћемо да се успињемо на лествицама врлине, којима је Владика (Николај) желео да се успињемо. Кад узрастемо у доброчињењу, да љубављу загрлимо ближње своје- закључио је прота Дарко Ђого, узмоливши Господа да, обасјани Светим Владиком Николајем као сунцем, остваримо јеванђељске речи на којима је он своје аманете српском роду заснивао.
На крају Свете Литургије, Преосвећени Епископ ваљевски г. Исихије је заблагодарио предавачима Симпосиона у час Светог Владике Николаја, са чијим благословом се Симпосион утврђује у нашем календару. Ако Бог да, најавио је Владика Исихије, следеће године ће можда бити одржан у Дому Светог Владике Николаја у оквиру манастирског комплекса у Лелићу. Владика Исихије је заблагодарио градоначелнику Ваљева Лазару Гојковићу, представницима Војске Србије и свима који су данас били део литургијског сабрања и упутио позив свима да дођу на следећи Симпосион, јер се на њему могу чути надахњујуће истине.
– Није довољно само доћи у цркву, иако јесте најважније. Човек мора све своје способности да развија у славу Бога, а међу тим способностима јесу научно и историјско знање, сазнавање о нашим светима. Владика Николај је често подвлачио неопходност да оприсутњујемо своје свете. Дао нам је “Пролог”, у коме је написао за читаву годину кратка житија светитеља, да их осетимо и оне који су нам ближи да подражавамо, да им се приближавамо и са “благословеном дрскошћу” им се обраћамо, да им будемо пријатељи- поручио је Владика Исихије, заокружујући сабрање у част Светог Владике Николаја, који нас крај престола Божјег молитвено заступа, као децу која су одлутала или која недовољно живе према ономе чему нас је учио.
Срдачан дочек гостима пружило је братство Лелића, на челу са игуманом Георгијем, које у духу авраамовског гостољубља годинама дочекује намернике из целог света на поклоњење моштима Лелићког Златоуста.
