Поштована браћо и сестре, нека је слава и хвала Богу нашем што нам је дао живот и што смо ту где јесмо данас, у овом светом манастиру. Да се можемо Богу молити, да можемо једни друге сусрести, поздравити и поразговарати као људи. Као народ српски, који је Божји народ, народ Светог Саве, а у исто време и народ који се Бога одрицао у времену комунизма, власти које нису биле Божје. Зато смо, као народ којег Бог воли, трпели много и данас носимо то бреме. Хвала Богу, браћо и сестре, што знате шта је Света Литургија. За њу не треба теолошко знање. Може човек да зна само да се прекрсти, да зна да верује у једнога Бога Оца, Сина Његовог и Духа Светога и то је најчистија теологија. Теологија многе људе може од вере да одведе на странпутицу. Ако оду у крајности и погрузе свој ум у разноразне књиге, то може бити опасно. Али, ако је теологија православна, онако како ми исповедамо, онда је то добро. Од Епархијског дома Ваљевске епархије црква је на само двадесет метара. Ништа лепше нема него кад видите старе баку и деку, човека средовечног и сву децу која долазе у свети храм, како их вероучитељи уче да се поклоне на капији дворишта светог храма и пољубе камени стуб. Или, кад улазе у цркву, како љубе врата, јер Владика Николај каже:“Целивање врата јесте целивање анђела који чува храм у који улазимо.“ То је, браћо и сестре, вера која Бога покреће на акцију! Вера, којој се и анђели и сам Бог диве. Да се пољуби камен манастирске капије, врата цркве, и да се тако уђе у свети храм. Како ти људи осећају себе када уђу у свети храм… Дакле, благословен је народ наш српски и има ту лепоту у своме смирењу. Многи Европљани би се ругали да виде како се целива камен капије. Владика Николај је разговарао са браћом богомољцима и сестрама богомољкама, желећи увек да чује старији народ како говори о вери у Бога. Дакле, не из центара науке Париза, Лондона и разних факултета. Увек је волео да седне на траву у Жичи, није тражио сто, када је сабор богомољачки, и да се приближи народу. Био је обичај да се понесе у чинији сира, у шерпици кромпирића, мало хлеба и тако сви заједно поседају на траву, Владика Николај благослови и одржи анђеоски, светоотачки говор. Није ишао у манастирску трпезу да руча, него је од групице до групице народа ишао и са њима узимао по мало њихове хране, а они су га гледали као пророка Илију или неког другог пророка. Боље рећи – гледали су светитеља који седи са њима, једе из чанчића сир како је то пре био обичај. То је вера, браћо и сестре! Тој вери се задивио Господ. Господ се никада није насмејао у животу, али се задивио неколико пута. Задивио се вери оне жене, када је рекао:“О жено, велика је вера твоја, нека ти буде како си наумила.“Ми људи се насмејемо некад и то није грех. Не треба се смејати без разлога. Лепо је дивити се. Ја се дивим том народу који улази у Храм Светог Георгија и љуби стубове дворишта, целива врата цркве и иде да се помоли Богу на Светој Литургији. Ништа лепше нема од Свете Литургије. Она је слика, симбол, предукус Царства Божјег. Нигде човек не може да се осећа овако како се ми данас осећамо овде. Наш отац Арсеније лепо пева и са својим помоћницима доприноси тој лепоти. Мало се пева руски и грчки, а мало српски. То је добро. Све су то православни народи. Када је била Света Педесетница апостоли су почели да проповедају на различитим језицима. Када се на више језика поје, то значи Педесетницу. Господ је дао различите језике да се слави у целом свету. Ми смо данас овде доживели лепоту и Византије, и моћне царске Русије и садашње Свете Русије, која је бранитељ и чувар наше вере православне. Нека тако буде увек. Да има неко ко ће да чува нашу веру, једину истинску, којој су учили Свети апостоли. Велики Отац Јустин Поповић, сада Свети Јустин Ћелијски, је говорио о данашњем дану овако:“Ми данас празнујемо два најбогатија сиромаха.“ Како то, оче Јустине? „Погледајте – Петар је оставио све и пошао за Христом. Све оставио на речи Христове „хајде за мном“. Петар полази, не познаје „човека“, али их је међусобно препознала вера и љубав Божја.“ Не треба човек да познаје човека да би му био драг. Душа душу препознаје и онда се човек радује. Кад би човек могао да препозна негативност у човеку па да се дистанцира, не да га мрзи. Он има свој пут којим иде… Ако осетимо да су нам блиски људи у вери и у души, тим људима хрлимо, јер у сваком човеку међу њима видимо брата свога. Ништа они нису имали, ни Петар ни Павле. Као што ни њихов учитељ Господ Христос није имао где главу да склони. Они су пошли за Њим, а у ствари имали су све. Били су најбогатији. Павле је пре него што је упознао Христа био љути гонитељ хришћана, мрзео их као нико на свету. Толико је прогањао и убијао хришћане… Он на једном месту и каже:“Нисам достојан да се назовем апостолом, јер већма гоних Цркву Божју и руших је на сваком кораку.“ Кад је дошао у Дамаск да их води цару на погубљење, благи Господ, као и данас што гледа са неба, хвата га у Своју мрежу и призива Себи. Благо човеку који се одазове на тај позив! Господ прво силом Својом ослепи Павла, а потом му каже:“Иди сада у град и па ће ти се казати све шта треба да чиниш.“ Нико није био ученији од апостола Павла. Он је изучавао јеврејску обредност, јеврејски закон. Студирао је светске науке и спремао се да буде велики учитељ. Био је један од најобразованијих људи пред којим је била будућност. Могао је да буде шта хоће, његова каријера би била тако јака да је ишао тим путем. Када је упознао Христа, рекао је:“Све држим за трице (ништа), само хоћу Христа да добијем, да досегнем до Њега.“ Ето, браћо и сестре, то је вера! Таква вера не боји се смрти. Таква вера побеђује смрт и из ове смртности улази у бесмртност. Још нас учи Отац Јустин:“Погледајте владаре овог света, богаташе који имају све! Погледајте како они живе у изобиљу, а погледајте Светог апостола Павла у каквом миру живи. Погледајте њега и данашње најбогатије људе света! Шта је последње што имају? Смрт. Шта онда имају? Ништа. То је истина која се и нас дотиче. Да увек имамо на уму речи апостола Павла:“Све држим за трице, само Христа да добијем.“Зашто су они били најбогатији сиромаси? Имали су Христа, науку Његову су живели. Захваљујући њима ми читамо и разумемо апостолску веру. То је богатство, браћо и сестре. Тиме се побеђује демон и све муке овога света – јеванђељем Христовим. Јеванђеље је Христос продужен кроз векове. Дотакни се јеванђеља – дотакао си се Христа! Слушамо јеванђеље – слушамо Христа. Ето, браћо и сестре, зато су они били најбогатији сиромаси. Нису имали ништа материјално, али имали су Христа, а тиме су имали све. Дали су и нама јеванђеље Христово. Ми данас слушамо шта нам говоре, а тако и ми говоримо и трудимо се да живимо како су они живели. Ето богаташа највећих на свету! Где су они који су имали милијарде? Где је Нерон са својим двором коме није био раван ниједан двор на свету? Двор од мермера и злата… срушен, нема га. А где су мученици Христови, које је он побио? Славимо их. Горе славске свеће и кандила испред њих. Свети Петар, Свети Георгије… Убијени су, али они су најбогатији, јер није живот само до гроба. Живот до гроба нам је позајмљен да га живимо како треба или промашено. Живот остаје иза гроба. Да ли знамо, браћо и сестре, шта нас чека после смрти? Ми знамо колико треба да знамо. Апостол Павле говори:“Знам човека. Да ли је у телу ли ван тела, Бог зна, ја не знам. Човека, који се родио и који би узнет на небо и виде славу неизрециву и тајну неописиву.“ То је Царство Божје! Ту лепоту ниједан људски ум не може да замисли, ниједно је око није видело, ниједно ухо није чуло ту лепоту и ту хармонију Царства небеског. То је огромно богатство које су стекли апостоли без игде ичега, прогањани на земљи, али имају живот вечни. Они нису носили ни торбе, ни штапа. Ишли су да проповедају без ичега, хранио их је народ, а имали су све – имали су Христа. Чинили су чуда. Људи су желели да прођу поред апостола Петра не само да дотакну њега, већ да их сенка његова бар „дотакне“. Они су васкрсавали мртве, а мртваци који живе овде, мислећи да нема ништа „тамо“, мртваци су за време живота свога. Када умру постају прави мртваци, којима се ђаво диви, а ми тугујемо и плачемо за сваким човеком који отпадне од вере православне и крене странпутицом. Отац Јустин каже:“Павле, док је још био Савле, је очекивао блесак овога света.“ Био је најумнији човек, невиђене каријере пред собом. Блесак овога света ипак се завршава гробом. Одрекао се тога и постао пуки сиромах и у исто време најбогатији човек. Слушајте, браћо и сестре, шта нам говоре апостоли Петар и Павле, које данас славимо. Најпре Христос пита Петра:“Шта говоре људи, ко сам ја?“ Петар, испрва брзоплет, исповеда:“Ти си Христос, Син Бога живога!“ Христос му одговара:“Ниси ти то измислио, него је Отац небески теби то јавио.“ Апостол Павле говори такође предивно за хришћане, али није саблажњиво као што неки говоре. Каже:“Угледајте се на мене као ја на Христа.“ То никако није било гордо с његове стране. Оци Цркве говоре да је апостол Павле то рекао зато што се он заиста угледао на Христа и по свеми личио на свог учитеља и Господа, јер је имао Духа Светога у себи. Данас поучавају Оци Цркве:“Немој да се чудите овоме што Павле каже да се угледате на њега као он на Христа!“ Он је хтео да каже:“И ти, и ја, и сви ми смо од исте грађе створени. Тело, ноге, руке, очи… све имамо исто као апостол Павле.“ Он је био човек са свим силама које ми имамо данас и постао је чудесни апостол, зато што је Христа имао у себи и проповедао. Његов пример сведочи да сви ми људи можемо да постанемо слични Господу Христу ако хоћемо, јер имамо слободу. Бог је дао да имамо потпуну слободу, да ми одлучујемо шта хоћемо – Бога или нешто друго. Како ми одлучимо, тако ће нам бити. Ми сејемо и оно што посејемо, то ћемо и пожњети. Петровски пост се слабо пости у нашем народу. Многи кажу да није важан. Петровски пост је најблажи, а некада и најкраћи. Црква нам је дала пост, ми хришћани треба да га држимо. Од поста се душа гости, тело је здравије, човек је бистрији. Своје страсти лакше побеђује када пости и зато је Црква Божја дала пост као нешто вредно, јер је Господ рекао:“Сатана из човека се не може ничим истерати као молитвом и постом.“Данас Свети апостоли Петар и Павле из небеског света виде овај свети манастир и његову обитељ и можда врше смотру над нама, над нашим душама. Гледају какви смо ми хришћани после двадесет векова. Није то лако било, браћо и сестре. Крв се лила за Свето Православље, за веру православну. Сачували смо је до данашњих дана. Мислим да би свети апостоли Петар и Павле дошли данас овде и рекли да се радују зато што Црква Христова пева. Постоје монаси, постоје свештеници, епископи и ђакони као у првим временима. Исто се Бог слави, ништа нисмо одступили од учења Христовог. Нигде нисмо залутали у туђу веру. На вери отаца наших стојимо и ми данас и стајаћемо до краја живота нашег, не одступајући ни за једну јоту или цртицу од онога што је речено. Нека је Богу слава и хвала! Оцу Арсенију и оцу Андреју, срећна слава манастира да буде данас. Нека се труде и моле. Лепо их је слушати кад поју. Нека остану добри и служе свом народу. Да примају и испраћају са љубављу народ који долази у ову светињу да се богу помоли и чује неку лепу реч од њих. Ова деца нека су благословена… Народ овог краја је благословен од Владике Николаја и Оца Јустина. Нигде у Србији нема да толико деце иде на веронауку као овде. Хвала вама, мајке и баке, које сте одгајиле децу и упутиле их вери, да уче веронауку. Живи, здрави и благословени били !
Приредила Јадранка Јанковић

Након више од три месеца од упокојења блаженопочившег Епископа ваљевског г. Милутина разговарамо са архимандритом Петром, игуманом манастира Светог Саве – Нови Каленић и архијерејским замеником Епископа аустралијско-новозеландског г. Силуана, такође некадашњим архијерејским замеником Владике Милутина. Отац Петар је упознао Епископа Милутина 2003. године, видевши у њему духовника коме би могао поверити своју душу. „Све мисије које би покретао, завршавао би, у свим пословима је показивао упорност и личну храброст“, сведочи отац Петар, подвлачећи да посебно памти очински загрљај Владике Милутина у успесима које су постизали током извршавања неких задатака. „Он је био врсни познавалац људске душе, познавао је добро човека, а успео је у себи да сачува дете“, каже отац Петар који напомиње да је ваљевски архијереј био историјска личност. Док је био Епископ аустралијско-новозеландски, догодила се прва посета српског Патријарха аустралијском континенту, покренуо је процес канонизације старца Никанора Хиландарца, за време његовог архијерејства је Ава Јустин канонизован… Отац Петар закључује да је Владика Милутин увек био искрен човек, да је љубав према Косову једна од основних вредности нашег постојања, те да је најважније да душа иде ка Богу, ка Царству Небеском.