Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора

Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве са редовног заседања одржаног у Сремским Карловцима и Београду од 15. до 21. маја 2022. године
Овогодишње редовно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве започето је 15. маја у Сремским Карловцима, једном од седишта Патријараха српских, а поводом прославе значајног јубилеја – стогодишњице уједињења српских покрајинских Цркава у једну и јединствену Српску Православну Цркву и васпостављања статуса аутокефалне Српске Патријаршије (1920). Прослава овог значајног јубилеја већ два пута је одлагана услед пандемије коронавируса.
Саборски оци су посебну пажњу посветили теми светих угодника Божјих. Препознајући у примеру њиховог врлинског живота, мучеништва, исповедништва и подвижништва неугасиву ревност за веру, Српска Православна Црква уношењем у Диптихе светих препоручује ова новојављена и новопрослављена светила Православља својој духовној деци као пример за углед у врлини и чврстини вере, наде и љубави. Лику светих прибројане су следеће личности: свети Данило, епископ карловачки и плашчански, са датумом празновања 27. јануара/9. фебруара; свети Иринеј (Ћирић), епископ бачки, исповедник вере, са датумом празновања 24. марта/6. априла; света 73 свештеномученика горњокарловачка, чији спомен празновања има бити заједно са споменом светог свештеномученика Саве горњокарловачког, 4/17. јула; свети свештеномученик Недељко Раковички (Стреличић), са датумом празновања 8/21. маја; свети свештеномученик Милош (Билбија) Грковачко-црнолушки, са датумом празновања 28. јула/ 10. августа; свети свештеномученици Илија (Будимир), Ристо (Ћатић), Коста (Станишић) и остали ливањски мученици, чији датум празновања ће ускоро бити утврђен и саопштен; свети преподобномученици медљански игуман Серафим, монах Авакум и монах Мардарије, са датумом празновања 28. септембра/11. октобра; света деца мученици, јастребарски и сисачки, са датумом празновања 13. јула/26. августа; свети мученици зворничкотузлански, са датумом празновања 26. маја/8. јуна; свети мученици бачки, са датумом празновања 10/23. јануара. Измењен је датум празновања мученика дабробосанских: уместо 28. јуна/11. јула, њихов спомен ће се убудуће обележавати 5/18. јула сваке године. Одређен је датум празновања светих свештеномученика житомислићких – 13/26. јун, док су мученицима пребиловачким и доњохерцеговачким прибројани и сви остали мученици пострадали за веру у Херцеговини у време Другог светског рата, који ће се од сада сви заједно прослављати под називом свети мученици пребиловачки и остали херцеговачки мученици, са датумом празновања 24. јула/6. августа.
Следећи благодатни и благословени догађај на Сабору било је заједничко служење саборне свете Литургије у Храму Светог Саве на Врачару после васпостављања евхаристијског општења и канонског јединства између Српске Православне Цркве и Македонске Православне Цркве, како се она називала после прекида општења 1967. године. Литургију је служио Патријарх српски г. Порфирије уз саслужење Архиепископа охридског и македонског г. Стефана и већег броја архијерејâ, свештеникâ и ђаконâ.
Саслушани су и анализирани извештаји о раду Светог Архијерејског Синода и епархијских архијереја, као и добротворне фондације „Човекољубље“ и других фондација, установа и служби Српске Православне Цркве у протеклом периоду.
Као и ранијих година, Сабор се бавио и радом Патријаршијске библиотеке, Музеја и Архива Српске Православне Цркве, као и питањем црквене просвете, брижљиво анализирајући тренутно стање и проблеме. За ректоре богословијâ постављени су досадашњи вршиоци дужности ректора: Богословије Светог Саве у Београду – протођакон Радомир Врућинић; Богословије Светог Арсенија у Сремским Карловцима – протојереј–ставрофор мр Јован Милановић; Богословије Светог Петра Дабробосанског у Фочи – протонамесник Љубомир Пријовић. Током овог заседања пажљиво је саслушан и извештај о делатности Богословског факултета „Свети Сава“ у Либертивилу, САД, са конкретним одлукама за унапређивање наставног процеса.
Разматрано је и стање наше Цркве на Косову и у Метохији, у Црној Гори, у Хрватској и другде, као и духовне и све остале последице ратног сукоба у Украјини. Посебно је разматрана тема избеглицâ, од којих је велики број уточиште нашао на простору јурисдикције Српске Православне Цркве. Сабор је са дужном пажњом и бригом разматрао и појаве које угрожавају, а у неким случајевима и нарушавају јединство Православне Цркве.
Сабор је попунио упражњене епархије западноевропску и шабачку. За Епископа западно-европског изабран је досадашњи викарни Епископ хвостански Јустин (Јеремић), а за Епископа шабачког досадашњи викарни Епископ топлички Јеротеј (Петровић), док је администрирање Епархијом загребачко-љубљанском поверено Његовој Светости Патријарху. За викарне епископе Патријарха српског изабрани су: архимандрит Алексеј (Богићевић), игуман манастира Светог Луке у Бошњанима крај Варварина, са титулом Епископ хвостански; архимандрит Иларион (Лупуловић), игуман манастира Драганца код Гњилана, са титулом Епископ новобрдски; архимандрит Нектарије (Самарџић), клирик Епархије британско-скандинавске, са титулом Епископ јегарски; архимандрит Доситеј (Радивојевић), настојатељ манастира Светог Георгија у Ћелијама код Лазаревца, са титулом Епископ липљански, и протосинђел Петар (Богдановић), настојатељ манастира Горњака код Петровца на Млави, са титулом Епископ топлички.
Током Сабора одржана је и седница Централног тела за довршење Спомен-храма Светог Саве на Врачару.
Сабор је током заседања учинио две посете: председнику Републике Србије г. Александру Вучићу и престолонаследнику Александру Карађорђевићу, на позив ових истакнутих јавних личности.
У Светом Синоду мандат је престао Митрополиту дабробосанском Г. Хризостому и Епископу крушевачком Г. Давиду, који остају чланови заменици. За нове чланове Светог Синода изабрани су Митрополит црногорско-приморски Г. Јоаникије и Епископ бачки Г. Иринеј.

Протонамесник Срећко Живановић: Извор живота – Света Литургија и причешће!

Недеља Жене Самарјанке и празник Преноса моштију Светог Николаја Мирликијског Чудотворца прослављени су литургијски у Саборном Храму Христовог васкрсења у Ваљеву. Светом Литургијом у молитвеном присуству великог броја верника началствовао је протојереј Ненад Марковић, а беседио је протонамесник Срећко Живановић, тумачећи јеванђељску причу о сусрету Господа Исуса Христа са Женом Самарјанком. Истакао је притом да је наша вера – вера сусрета, сусрет људи који су видели или препознали Христа. „Ово је највећи дијалог у јеванђељу, и како он тече, тако прича добија на значају“, рекао је беседник, додајући да се кроз њихов разговор протеже мисао о светом причешћу, као и да се пројављује Христова љубав према сваком човеку. „Ово се десило пре више од две хиљаде године, али као што су тада људи тражили смисао живота, тако и данас трагају за Богом, за извором живота“, подвукао је отац Срећко, закључивши да се извор живота црпи у Светој Литургији и причешћу.
Забележила Јадранка Јанковић.

Рабровичка црква прославила славу – Пренос моштију Светог Николаја Мирликијског Чудотворца

Храм Преноса моштију Светог Николаја Мирликијског у Рабровици, једна од најстаријих епархијских светиња и споменик културе од изузетног значаја, традиционално на празник коме је посвећен био је место молитвеног сабрања бројних верника, како овдашњих парохијана, тако и из других крајева. Светом Литургијом је началствовао протонамесник Саша Максимовић, архијерејски намесник други ваљевски, уз саслуживање свештенства колубарског и обеју ваљевских намесништава. Поучивши окупљене о духовном рађању свих нас, које се збива у храму Божјем када примимо Свету тајну крштења, протонамесник Саша Максимовић истакао је да је сваки храм наша мајка Црква која нас је родила за живот који траје заувек. Зато, треба да га негујемо, помажемо и у њега долазимо чистог срца. Говорећи о феномену греха, протонамесник Максимовић је навео да је само Господ Христос био безгрешан, а да је у животима свих нас грех и те како присутан.

Преломивши славски колач, отац Саша Максимовић је заблагодарио старешини Храма Светог Оца Николаја, протонамеснику Невену Лукићу, његовом супароху протонамеснику Зорану Симићу и парохијанима, који су их са великим гостољубљем дочекали, уз молитву Господу да се на овом светом месту исто тако сабирају у годинама које долазе.

Свечаност је заокружена трпезом љубави, коју су домаћини припремили за своје госте.
Детаљније у тексту Јадранке Јанковић на интернет страници Епархије ваљевске.

Манастир Лелић прославио славу – Пренос моштију Светог Николаја Мирликијског Чудотворца

Манастирски храм у задужбини Светог Владике Николаја и његовог оца Драгомира, и ове године, свечано је обележио празник Преноса моштију Светог Оца Николаја, свог небеског заштитника. Литургијским сабрањем је началствовао старешина манастира игуман Георгије, уз саслуживање свештенослужитеља из Шабачке и Ваљевске епархије. „Свети Владика Николај био је од рођења везан за Светог Николаја Мирликијског. На рођењу је добио име Никола, а приликом монашења Николај, управо по узору на њега. Име снажне симболике- „онај који доноси победу народу“ обележило је њихове личности, будући да су, сходно приликама свог времена, обојица донели народу победу. Трофеј победе су оставили нама, те данас учествујемо у тој победи, која нас води Васкрслом Христу“, казао је у празничној проповеди архијерејски намесник први ваљевски протонамесник Дарко Ђурђевић.

Детаљније у тексту Јадранке Јанковић на интернет страници Епархије ваљевске.

Патријарх српски Порфирије у канонској посети Македонској Православној Цркви – Охридској Архиепископији

Са радошћу се одазивајући позиву Његовог Блаженства Архиепископа охридског и македонског г. Стефана, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије са свештеном пратњом боравиће 23. и 24. маја 2022. године у канонској посети Македонској Православној Цркви – Охридској Архиепископији. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и Његово Блаженство Архиепископ охридски и македонски г. Стефан служиће 24. маја 2022. године, на празник Светих Ћирила и Методија, свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Климента Охридског у Скопљу, уз саслужење и архијереја две сестринске Цркве.
Извор: Српска православна црква

Патријарх Порфирије у недељу Жене Самарјанке: Читав свет је створен да буде Црква!

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствоваo je 22. маја 2022. године, у Недељу Самарјанке и на празник Преноса моштију Светог оца Николаја Мирликијског, светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Светог Саве на Врачару. Том приликом Патријарх Порфирије је беседио о сусрету Господа са Женом Самарјанком, потресној причи из Јеванђеља по Јовану, у исто време препуној порука јеванђељских. „На безброј начина и безброј пута у нашем животу Господ нам се не само показује, не само да можемо да Га видимо, него истински можемо да доживимо прст Његове љубави. Читав свет је створен да буде Црква и свако може постати апостол као што је оног тренутка кад је просветљена светлошћу Христовом ова жена разумела ко са њом говори и постала апостол“, рекао је Сватјејши коме је салсуживало више архијереја, међу којима и Епископ ваљевски Исихије.

Детаљније на интернет страницама Српске православне цркве и радија „Слово љубве“.
Извори: СПЦ.РС и радио „Слово љубве“

Свако јутро Литургија у Саборном Храму

Ове недеље, закључно са суботом 28. мајем, свако јутро се служи Света Литургија од 7 сати у Храму Васкрсења Христовог. Изузетак је уторак 24. мај, празник посвећен светој браћи Кирилу и Методију, када света служба почиње у 9 сати, као и у другим ваљевским црквама.

Храм Светог Саве: Представљање књиге о Епископу Атанасију (Јевтићу)

Изузетно дело под називом “Атанасије, један животопис”, произашло из пера Његовог преосвештенства Епископа лосанђелоског и западноамеричког г. Максима (Васиљевића), биће представљена у Београду у понедељак 23. маја 2022. године у крипти Спомен-храма Светога Саве на Врачару од 18, 30 часова.

Поздравно слово произнеће Његова светост Патријарх српски г. Порфирије, а беседиће и Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и Преосвећени епископи диселдорфски и све Немачке г. Григорије и лосанђелески и западноамерички г. Максим.

Ова књига, која на 736 страна покрива најважније етапе животног пута блажене успомене Епископа Атанасија, ново је издање манастира Тврдоша у новопокренутој едицији “Задужбина Владике Атанасија”.

Извор: Радио “Слово љубве”

Протонамесник Драган Јаковљевић: Спасење није само за нас, већ за све народе!

У Недељу Самарјанке на Светим Литургијама чита се прича о жени Самарјанки(Јн 4, 5-42) у којој је описан сусрет Господа Христа са њом, у коме Он личним примером показује како би требало да се односимо према људима који су другачији од нас. Наиме, Јудеји су Самарјане доживљавали као идолопоклонике и нечисте људе. Међутим, Месија долази из рода јудејског за све људе и овај поступак Господа Христа говори да је дошао да спасе све, рекао је протонамесник Драган Јаковљевић, тумачећи овај јеванђељски одломак. „Када бисмо разговор Господа Христа пребацили у ово време, могли би да створимо слику нашег односа према иновернима. У јеванђељу нам Господ говори како би требало- да са њима попричамо, јер спасење није резервисано само за нас, већ за све народе“, истакао је протонамесник Драган Јаковљевић.

У Београду одржана Академија сећања на Погром у Бачкој 1942. године

У четвртак, 19. маја 2022. године, у Театру Вук у Београду, одржана је Академија сећања поводом осамдесетогодишњице Погрома у Бачкој, током којег су мађарски окупатори у Новом Саду и Шајкашкој погубили више хиљада невиних људи, међу којима и велики број жена и деце.

Академији сећања присуствовали су Његова Светост Патријарх српски господин др Порфирије, Његово Преосвештенство Епископ бачки господин др Иринеј и Преосвећена господа архијереји, чланови Светог Архијерејског сабора Српске Православне Цркве. Поред њих, академији су присуствовали: г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, др Радивоје Стојковић, председник Националног просветног савета и директор Гимназије „Јован Јовановић Змајˮ, протојереј др Зоран Ранковић, декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду, др Владимир Рогановић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама, г. Мирослав Илић, помоћник покрајинског секретара за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама, др Зоран Недељковић, управник Библиотеке Српске Патријаршије, др Весна Туркулов, председник Управног одбора Универзитетског клиничког центра Војводине, г. Никола Перваз, председник Црквене општине новосадске, многобројни званичници из света културе и науке, као и свештенство и монаштво наше свете Цркве.

На самом почетку Академије, присутнима се обратио Његово Преосвештенство Епископ бачки господин др Иринеј, чије обраћање преносимо у целости:

„Ваша Светости, Преосвећена браћо архијереји, часни оци и браћо свештеници, уважени господине Градоначелниче Новог Сада и сви остали овде сабрани пријатељи, браћо и сестре, Христос воскресе!

Веома ми је драго што вечерас могу да вас поздравим у име православне Епархије бачке и у своје лично име и да вам свима заблагодарим што сте се одазвали нашем позиву да заједно, саборно, обележимо и на овај начин осамдесетогодишњицу тужног Погрома у Бачкој, еуфемистички називаног Рацијом и другим именима – а ради се заиста о Погрому – и да се кроз вечерашњи програм присетимо свих невиних жртава које су зверски убијене само због свога имена и своје вере.

Епархија бачка, Град Нови Сад и Јеврејска општина новосадска ову тужну годишњицу обележавају молитвеним поменима и пригодним културним програмима који су посвећени унапређењу и очувању културе сећања нашег народа. Тако је почетком ове године настављена реализација обележавања свих места масовних егзекуција у Новосадској рацији. Прво место на којем је постављена спомен-плоча било је у Милетићевој улици, у самом центру Новог Сада, а ове године је, као својеврсни символ страдања Новосађана, обележено место некадашње куће петорице браће Јовандић, који су убијени на прагу свога дома, пред њиховом мајком Јеленом, само зато што су исповедили да су православне вере. Ових дана очекујемо и објављивање јавног позива за учешће у конкурсу за идејно решење Меморијалног центра жртава Погрома у Бачкој. Веома је важна и чињеница да је Национални просветни савет једногласно подржао иницијативу да се у школске уџбенике историје унесе наставна јединица о Погрому у Бачкој и надамо се да ће ресорно Министарство просвете увидети оправданост ове иницијативе и донети потребне одлуке за њену реализацију.

О Погрому цивилног становништва у Бачкој, махом Срба, Јевреја и Рома, од стране Хортијеве нацистичке Мађарске, предуго се није смело говорити или се говорило искључиво у оквирима пожељног и једино одобреног наратива братства и јединства. Еуфемистички назив Рација био је један од начина да се геноцидна намера окупатора најпре прикрије, а затим и потпуно сакрије од јавности. Резултат таквог односа према Погрому у Бачкој јесте чињеница да тачан број жртава никада није утврђен, као и да после осамдесет година многи наши сународници не знају или недовољно знају о страдању Срба и Јевреја у Бачкој током Другог светског рата. Ово нису једини, али су више него довољни разлози да се као друштво отрезнимо и постарамо да наша деца, будући нараштаји, о свему овоме и о свим другим страдањима уче из историјских уџбеника и читанки, а знамо, нажалост, шта све уче сада из уџбеника.

У пакленом вихору рата било је и оних појединаца који су сачували образ, па и душу свог мађарског народа, попут Бајчи Жилинског и Пала Телекија, а било је и оних који су се саможртвено посветили служењу Богу и ближњима. Такав је био и мој претходник, блажене успомене епископ бачки др Иринеј Ћирић, који се потпуно посветио – у оно страшно и трагично време – спасавању нашег народа, посебно деце, из логора у Шарвару, у Мађарској или злогласном затвору Армија у Новом Саду. Спасао је око три хиљаде деце и око стотину шездесет породиља и удомио их по српским кућама у Бачкој. Многа деца која су избављена из логора била су оболела од туберкулозе и других болести и за њих је блаженопочивши владика Иринеј, заједно са црквеним општинама Епархије бачке, основао епархијску болницу у Новом Саду. За овакав чин родољубља, у свакој уређеној држави, био би проглашен за народног хероја, али у комунистичкој Југославији проглашен је за народног непријатеља, издајника домаћег, сарадника окупатора и мађарона и, без суда и пресуде, смештен у кућни притвор.

Вечерас се, поред њега, сећамо и његових шеснаест свештеника који су мученички пострадали, а многи од њих су свој овоземаљски живот окончали под ледом Тисе и Дунава. Вечерашња Академија је први јавни час о Погрому у Бачкој који се одржава у престоници Србије и молимо се Богу да она буде почетак новог доба у којем ће се о свим страдањима нашег народа моћи слободно говорити, без било какве примесе ревизионизма или задаха лажних еуфемизама.

Сваке године, 23. јануара, на Кеју жртава Рације, овде присутни градоначелник Новог Сада господин Милош Вучевић, наш драги пријатељ рабин Исак Асиел и моја смерност, понављамо једну исту поруку и жељу, и верујем да ће бити корисно да је, као закључак, поновимо и овде: Наша света дужност јесте да учинимо све што је до нас да се злочини не забораве, да се никада и никоме и нигде не би поновили и да дамо свој допринос неговању међусобне љубави и заједништва.

Благодарим Вашој Светости за благослов да се вечерас овде саберемо и молитвено присетимо свих жртава Погрома у нашој Епархији бачкој и свугде где су страдали, широм овог нашег простора, али и по белом свету, за чије гробове често данас и не знамо, нажалост понекад и не маримо. Добро нам дошли сви! Христос воскресе!ˮ

У драмском делу академије учествовали су драмски уметници Небојша Дугалић, Иван Вучковић, Дејан Стојаковић и Саша Ђурашевић. Неколико композиција извео је хор Богословије Светог Саве у Београду, којим је дириговао Бранко Тадић. У току академије приказан је део документарног филма који говори о злогласном Погрому у Бачкој. У оквиру драмског приказа, представљено је како је Погром и Рацију у Новом Саду доживео тадашњи епископ бачки др Иринеј (Ћирић), те је прочитан и његов извештај Светом Архијерејском Синоду о страдању Цркве и народа током Погрома. Водитељи програма су били Мирјана Требињац и Милан Стокановић.

На крају Академије сећања, присутнима се обратио и Његова Светост Патријарх српски господин др Порфирије, чије обраћање преносимо у целости:

„Преосвећена браћо архијереји, господине Градоначелниче Новог Сада, директоре Канцеларије за сарадњу са Црквама и верским заједницама, браћо и сестре!

После свега што смо видели и чули сувишна је свака реч, али као закључак можемо да изведемо неопходност сећања на невино пострадале жртве у Рацији у Шајкашкој и у Новом Саду, јер је и та жртва равна свакој другој жртви нашег народа током Другог светског рата, али и пре и после њега, у свим местима која су наведена и која смо чули. Сећање на жртве или, како се то каже, култура сећања невино пострадалих жртава свог народа нас чини да будемо дубоко укорењени у свом идентитету и да тај корен може да развија из себе чврсто стабло и да даје у наша времена плодове нашег идентитета. Без сећања на невино пострадале жртве свога народа, напросто није могуће познавати себе, а самим тим није могуће онда ни градити односе и заједницу са било којим другим народом, маколико ми трошили милозвучне речи о демократији, о међусобном разумевању, о међународној заједници и тако даље. Знајући своје жртве, ми знамо себе. Са друге стране, све ово што смо видели и чули нас уверава да ове жртве јесу жртве за Име Христово, жртве Божје, а то значи да се ради о светитељима Божјим. И у том смислу и ове жртве, ови светитељи Божји нам дају низ парадокса од којих јесте један најважнији, а то је парадокс наше вере, који се састоји у Крсту и Васкрсењу; да као жртве Божје светитељи Божји превазилазе границе само свога биолошког постојања, границе свога народа, свога времена и простора, и налазећи се у руци Божјој засигурно, онда када им се ми обраћамо чују наше молитве, али исто тако – и то јесте парадокс вере – моле се и за оне који су над њима вршили злочине и за читав свет, за мир у свету, јер је мир присуство Божје.

Ова тема, дозволићете да кажем, јесте моја тема и још неке браће и сестара која су овде међу нама, пре свега и тема брата Фотија, и то можда више него нека друга тема, зато што ова тема и мене прати од првих дана мога живота, и могао бих о њој бескрајно дуго да говорим. Од првих корака које сам учинио у Чуругу паралелно са корацима јесте тема страдања, тема такозване Рације. То је нешто што је уобличило, формирало и мене и сигурно много више несвесно него свесно. Од многих људи, староседелаца у Чуругу, којима сам био окружен, могу рећи да није било готово ниједне једине куће у којој неко није пострадао те сурове, хладне зиме, божићних дана 1942 године. Пострадала је готово четвртина села, више од четвртине села, а тада је у Чуругу живело дванаест хиљада људи. И данас је то село, мада, по параметрима данашњих урбаних средина, било би у најмању руку село које је варошица. Говорећи, дакле, о Рацији ми говоримо о парадоксима, о парадоксима хришћанства, парадоксима Крста Христовог, крста који заправо носи сваки хришћанин, опет било да је тога свестан или несвестан. Тај крст може бити и остати Христов, а може се претворити у крст који није спасоносан.

Недавно се упокојио Станимир Панић, председник Црквене општине у Локу. Његов син је свештеник овде у Београду. Станимир Панић је у Рацији, као мало дете, изгубио оца. Када би говорио о Рацији и о свом несавладиво трауматичном искуству које је такође забележено у једном другом филму, камером, о искуству болном и преболном, покојни Станимир је сећање и размишљање о Рацији, са сузама у очима закључивао речима: „Господ нека им је милостив.“ И то су речи које смо и ја и владика Фотије и многа деца наше генерације слушали од готово сваке баке, сваког деке који су живели сами у својим домовима и живели сећањем на Рацију. Безброј пута смо могли чути од оних који су све изгубили и једини остали живи из своје породице: „Нека им Господ буде милостив.“ И ја могу да кажем лично у многим ситуацијама данас и када бих хтео нешто својом логиком да проговорим на тему страдања, на тему невино пострадалих жртава било где, препознам да много јаче из мене говори глас тих Чуружана, који су заправо свој живот претворили у искрену, потпуну и сталну молитву неголи што је то мој лични глас.

И Станимир Панић се позивао на једноставне речи молитве Господње, и то су опет речи које се често и до данас наравно, хвала Богу, али и у времена када је то на многим местима било забрањено и није се чуло, у Чуругу су се чули речи: Опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим. Станимир и други наши сународници који су изгубили ближње у геноциду, у ономе што је доживео наш народ себе су, свој бол, своја најдубља осећања, разапели. Станимир је читав живот носио тај крст, крст као сазнање да су му комшије убили оца кога он није стигао у потпуности ни да упозна, да му запамти лик. Покојни старац Станимир се добровољно распео, није тражио крст, али када га је живот донео, он га је прихватио. Носећи крст праштања кроз живот, и он и многи други који су изгубили своје најближе, изабрали су Васкрсење. Верујем дубоко да их је Бог у томе и препознао. То је атмосфера у којој су стасавала деца Шајкашке – атмосфера неосуђивања, пре тога атмосфера сећања, атмосфера незаборављања, али и атмосфера неосуђивања, заправо атмосфера праштања и састрадавања. То је жива, најдубља могућа вера, најдубље разумевање крста, жртве, распећа Христовог. Рекао бих да је такав етос сведочанство да православна вера најдубље суштински живи у нашем народу. И то је моје искуство и данас. Српски народ се не бави толико разумевањем, нема потребу да користи логику када су овакве ствари у питању, не бави се анализом и тумачењем Христових речи, страшних Христових речи: Ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га, а ко изгуби живот свој мене ради и Јеванђеља, сачуваће га. Српски народ живи Јеванђељем. Сваки осврт и на кључне историјске догађаје и на поступање појединаца у њима то нам сведочи. Али представа коју смо видели, на којој, у име свих нас, захваљујем и честитам владици Иринеју и његовим сарадницима, показује нам да част, одважност нису ексклузивно српске особине. Свуда, у сваком народу има храбрих, истинољубивих, честитих људи који не само положај, иметак, него породицу и свој живот заложе за другог, без обзира на то што ти други нису исте вере и нису из истог народа. Такав је био Бајчи Жилински, такав је био Пал Телеки, Лајош Дунафалви и Андор Молнар, Маћаш Фазекаш и Иштван Вира и многи, многи други. И данас, када говоримо о овој теми дужни смо да истакнемо да у овом времену, пуном веома озбиљних искушења, имамо драгоцене пријатеље и помоћнике у Мађарској и њеном државном руководству, а и обрнуто је, и они у нама имају искрене пријатеље и сараднике. Ја сам сигуран да је таква ситуација резултат, плод молитава светог владике Иринеја Ћирића, али и плод многих и многих мученика пострадалих у Рацији у Шајкашкој и у Новом Саду. Напослетку, разумевајући онако како смо ми учили науку Господњу, Божји закон, владика Иринеј Ћирић, свештеници који су пострадали у Рацији и народ невини – дубоко верујемо – јесу овенчани венцем славе, непролазним у Царству Христовом, као свети из рода нашега.

Молитвама светог епископа Иринеја Бачког и пострадалих у новосадској и шајкашкој Рацији, Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј нас и спаси.ˮ

Извор: Епархија бачка