Апостолски пост данас се назива Петровским. Из излагања које следи видећемо да се та два термина не могу потпуно поистоветити.
Петровски пост, како се данас назива пост који почиње након прослављања Педесетнице усмерен је ка празнику Св. апостола Петра и Павла; рекли би, у част ове двојице првоврховних апостола. Он траје различито дуго, у зависности од тога када се у којој години завршила Педесетница, јер је време почињања овог поста везано за празник Силаска Светога Духа на апостоле. Након недељу дана попразништва овог празника, наступа тзв. Петровски пост. Дакле, почетак овог поста је варијабилан, а завршетак фиксиран за Петровдан и стога он траје различито дуго.
Међутим, евидентно је да ствари стоје другачије од онога како ми данас поимамо тзв. Петровски пост.
Изворно, овај пост није био усмерен према напред, према празнику Св. апостола Петра и Павла, онако како је то данас, већ је био усмерен према назад – према Педесетници (треба напоменути да је термин Педесетница означава педесетодневно славље, а не назив једног празника – Силаска Св. Духа). Сведочанства о томе, датирају из четвртог века хришћанске ере (Св.Атанасије Александријски, Етерија, као и спис под називом „Апостолске установе“).
Читава Педесетница била је период када се заједно прослављало васкрсење Христово, Његово вазнесење и силазак Светога Духа на апостоле и на цео свет. Основа за раздвајање овог тројединог славља Педесетнице била је историјско-хронолошке природе: Господ Христос се вазнео након свог четрдесетодневног боравка са апостолима, а Дух Свети сишао је када се навршило педесет дана од Пасхе.
Због слављења ових великих, значајних и спасоносних догађаја, у току целе Педестнице Црква није постила. На самом крају педесетодневног славља и радости, Црква је почињала да пости из захвалности што је Господ испунио обећање и није народ свој и творевину своју оставио сиротне, већ је послао Св. Духа, и тиме основао Цркву, као Заједницу Тела свога, реализовавши и актуализирајући (посадашњавајући) Евхаристију, установљену на Велики четвртак, а која се Духом Светим служи, увек иста и увек савремена, садашња, али увек и будућа, и служиће се до Другог Христовог доласка, када ће се остварити вечна Литургија.
Други разлог овог поста је поновно уздржање након дугог периода непошћења. То поновно уздржање након великог славља Педесетнице трајало је, по сведочанству „Апостолских установа“, недељу дана: „Пошто сте ви, дакле, прославили Педесетницу, славите једну седмицу, и после ње постите једну седмицу. Јер право је радовати се због дара Божијег (силаска Св. Духа) и постити иза олакшања (у Педесетници).“ Успут треба напоменути да није у свим крајевима слављено још седам дана, него је пост започињао одмах по празнику Силаска Св. Духа (Јерусалим), што суштински не мења однос према Педесетници и овом посту.
Овај пост представља испуњење речи Господњих да сватови (Црква) не могу бити жалосни док је женик са њима и да ће постити онда када женик буде отет од њих. Дакле, Црква се васкрсно радује четрдесет дана до празника Вазнесења Христовог, затим следи васкрсно-вазнесенско десетодневно славље, а потом празник Силаска Св.Духа, чије се славље још седам дана надовезује на васкрсно-вазнесенску радост, а потом Црква опет почиње да пости; прво кроз седмодневни пост, а потом кроз редовну дисциплину два посна дана у недељи.
Данашњи облик тзв. Петровског поста наста(ја)о је када је ослабила свест о изворном слављењу Педесетнице, слављењу како је то чинила рана Црква (као један јединствени литургијски дан без деобе на три одвојена празника) и, сходно томе, када се изгубило поимање овог поста, као оног који је усмерен ка Педесетници, уз спајање више кратких постова у један пост (некада је сваки већи празник имао по неколико дана поста, а у данима пред Петровдан има више таквих празника: Ивањдан, пророци Амос, Јелисеј, апостоли Вартоломеј и Варнава, Кирило Александријски, Теодор Стратилат, Јустин Философ…).
Стога што овај пост подражава апостоле у пошћењу пре поласка на службу ширења Речи Божије, на коју су кренули оснажени Духом Светим, након Педесетнице, стога што започиње онда када Црква завршава са празновањем Педесетнице и накнадно почиње да пости из захвалности за велика дела Божија (јер било би непримерено постити у јеку највећих празновања), па је тиме овај пост и усмерен ка Педесетници, а не ка празнику који колоквијално називамо Петровдан, оправданије је звати га апостолским, него петровским, као што је оправдано порадити на томе да се његово трајање врати на седам дана након Педестнице, уједно усмерених ка Педесетници.
Из изложеног се види оправдање констатације са почетка да се називи „апостолски“ и „петровски“, не могу поистоветити. Апостолски пост је пост који смо описали, а постила га је рана Црква, обазирући се на Педесетницу, а Петровски пост је пост који практикује данашња Црква, ходајући ка Петровдану.
