Иларион свети к’о сјајна комета
Бежећи од људи прође пола света,
Но залуд се звезда од очију скрива,
Васцеломе свету светлост је открива.
Иларион славу хоћаше избећи,
Ал’ од славе светац не може утећи;
Где га Бог не јави, јавише демони,
Устрашени свецем, који њих прогони.
Иларион дивни где год се насели
Чудеса показа, и болне исцели,
Победивши своје немоћи и страсти,
Победитељ света – демоне подвласти.
У пештери скривен, а свима објављен,
Клонећи се свију, – од свију прослављен.
То Господ прославља своје прослављаче,
Венцима венчава победне тркаче.
Када трка прође живота земнога,
Тад се деле венци живота вечнога.
Старац Иларион, духом вазда млади.
Сад лицем у лице Господом се слади.
Но он и сад за нас молитвом војује,
Да милошћу и нас Господ помилује.
Свевидеће око Божје бди над свима људима и чудесним начином руководи верне ка спасењу. Оно што се верноме учини најпре као велики губитак, у току времена покаже се као велики добитак. Случај св. Филотеја и његовог брата, који за мајку њихову беху као изгубљени, сличан је случају св. Ксенофонта (26. јануар), и сличан је случају св. Јевстатија Плакиде, његове жене и његових синова. Када св. Филотеј са братом сеђаше у турској тамници у Македонији, јави им се Пресвета Богородица у виду мајке њихове и рече им: „устаните, децо моја драга, и пођите за мном!“ И наједанпут се младићи обретоше у једном манастиру у граду Неапољу Малоазијском. Када младићи испричаше игуману, шта се с њима збило, појми игуман, да је то од Бога, прими младиће и замонаши их. Прошло је дуго времена од тог догађаја. Мајка њихова жалила их и прежалила. Најзад се решила, да иде и она у неки женски манастир и посвети се Богу. И Промисао Божји доведе је у близину манастира у коме беху њени синови. Једном о слави овог манастира дође она са другим инокињама на славу. У цркви она виде своје синове, али их не позна. У том ће један од браће зовнути другога по његовом светском имену. Мајку текну у срце то драго јој име, и она се пажљиво загледа у лица њихова. И познаде мајка њих, и они мајку. И радост им беше велика; и одадоше благодарност Богу срдачну. Верујући хришћанин и при највећем губитку не треба да очајава.
Да созерцавам чудесно исцелење слепога Савла Ананијом (Дела Ап. 9), и то:
1. како Ананија метну руке на Савла спомињући име Господа Исуса;
2. како од Савлових очију отпаде као крљушт, и он прогледа, и крсти се, и поста Павле.
O богонадахнутом срцу и језику
Отригнуће срце моје ријеч добру. Језик је мој трска књижника хитрописца. (Пс. 44, 1)
Ево надахнућа Духом Божјим! Пророк хоће да говори о Христу Господу, и срце му набујало силом и мудрошћу. Зато он не каже: рећиће или исказаће срце моје реч добру, него отригнуће, као да део свога сопственог срца износи напоље. Као млаз воде из препуног извора. Бујна вода тесни се у тескоби подземној, и кад стигне на отвор извора избија у великим млазевима. Такво је срце пророка, кад хоће да говори о Христу. Таква је сила благодати, стешњене у срцу људском. Ако се не пројави у моћним речима, или ако се не пројави у чудотворним делима, она ће унутра у човеку светлити и чудеса чинити. А кад исходи у речима језик пророков постаје као трска, као перо књижевника хитрописца. Јер се ту не мучи човек да састави мисао, нити се мучи да мисао обуче у одело речи, него благодат сама навире на језик са готовим мислима и речима. Откуда таква сила у човеку? Од Бога Духа Светога. Зашто толика сила? Јер пророк хоће да говори Цару о самоме Цару. Изрећићу ја дјела моја цару. Дело и реч овде се истоветују, као што то чешће бива у Светом Писму. Где Дух говори ту и делује; и где делује ту и говори. Најсилније се говори кроз дела. Пророк узима од Христа Цара и даје Христу Цару. Он говори одушевљењем љубави према Спаситељу света; говори из срца наврелог одушевљењем љубави божанске. Из даљине времена он види ваплоћеног Сина Божјег, и срце му игра од радости. Као намучени путник у ноћи кад сагледа красну зору на истоку!
О Господе Боже Душе Свети, не ускрати и нама благодат Твоју свету и силну, да се можемо очистити од греха и удостојити царства Христовог. Теби слава и хвала вавек. Амин.