Свети Лонгин под крстом стајаше,
Кад на Крсту Христос издисаше.
Виде Лонгин гнев благога неба,
Виде земљу где се усколеба,
Јарко сунце где изгуби луче,
И свет цели у мрак се обуче,
Гробови се многи отворише,
Мртви живим многи се јавише.
Лонгин храбри испуни се страхом,
И узвикну с покајним уздахом:
– Овај Човек Син Божји беше! –
Грешни људи Невиног распеше!
Поред њега два друга војника
Поновише узвик свог сотника.
Беше Лонгин сведок васкрсења
К’о што беше сведок понижења,
Лични сведок, сведок истинити,
Не хте Лонгин истину сакрити,
Кудгод оде свуд истину јави,
Христа Бога васкрслог прослави.
Христов војник до смрти остаде
И за Христа Лонгин главу даде.
Прво јављење св. муч. Лонгина. Много времена беше протекло од мученичке смрти св. Лонгина, када се догоди, да једна удовица у Кападокији ослепи. Не могоше јој лекари помоћи ништа. Наједанпут јој дође помисао, да иде у Јерусалим и поклони се тамошњим светињама, дако јој што помогне. А имађаше јединца сина, дечка, који јој служаше као вођа. Тек што стиже у Јерусалим, разболи се син њен и умре. О колика неизмерна жалост слепе мајке! Изгубивши очи она сад изгуби и јединца сина, чије су је очи до сад водиле! Но у тој њеној муци и тузи јави јој се св. Лонгин, и утеши је обећањем, да ће јој и вид повратити и сина у небеској слави показати. Рече јој Лонгин све о себи, па је упути да иде ван зидина градских на сметлиште и ђубриште, да тамо откопа главу његову, где ће даље сама видети шта ће јој се догодити. Устаде жена, и тетурајући се некако изађе ван града, па довика некога и умоли, да је одведе на највеће ђубриште и тамо је остави. Када би доведена на ђубриште, она се саже и поче рукама чепркати имајући јаку веру, да ће наћи оно што јој светитељ рече да тражи. Чепркајући тако она се дотаче до главе св. мученика, и у том тренутку очи јој се отворише, и она виде под рукама главу човечју. Испуњена благодарношћу Богу и радошћу великом она узе главу св. Лонгина, опра је, окади и стави у свој стан као највећу драгоценост овога света.
Да созерцавам храброст св. Стефана архиђакона у исповедању Христа (Дела Ап. 7), и то:
1. како св. Стефан поброја чудеса и милости Божје према народу Израиљском кроз векове:
2. како изобличи богоборство и злочине старешина Јеврејских;
3. како их назва издајницима и крвницима Христа.
O горама и безднама Божјим
Правда је твоја као горе Божије, судови твоји бездна велика. (Пс. 35, 7)
Горе правде Божје просецају све даљине времена и простора, и уздижу се од земље до небеса, и из облака времена уздижу се у ведрину вечности. Нису ли светитељи носиоци правде Божје? Погледајте их како просецају време и простор! Рођени у времену они сада ликују у вечности; живећи у вечности они се спуштају к нама у времену и помажу нам, као јача браћа што помажу слабијој браћи. Живели су на земљи на простору ограниченом, а сада их слави сва васиона. На свих пет континената света уздижу се храмови у част апостола, мученика и осталих праведника Божјих. Такве су горе правде Божје: не можете их ограничити, не можете их обухватити, не можете их измерити никаквом мером овога света. Какве горе да се мере са горама Божјим? Какви људи да се мере са људима Божјим? Каква слава да се мери са славом оних, које Бог прослави? О браћо моја, радујмо се правди Божјој, и веселимо се горама високим правде Божје.
Судови твоји – бездна велика. То јест: судови Промисла Твога неиспитани су као бездна велика. Јова си бацио на ђубриште, да га прославиш: Саула си дигао на престо, да сам себе сурва у пропаст. Милујеш грешника, и дајеш му обиље и здравље, да би се покајао; бијеш праведника, да би га укрепио у вери и нади!
Црква је Твоја света највиша гора правде Твоје, матица гора многих. Црква Твоја света, Боже, испитује судове Твоје и путове Твоје, и мудрост је њена многа и слатка као кошница испуњена медом.
Господе, разагнај облаке злобе из срца нашег, да би познали судове Твоје и видели путове Твоје. Теби слава и хвала вавек. Амин.