Протојереј Бранко Чолић: О чудима

Човек је једино биће које има могућност да као Творац ствара, да створи потпуно нове форме које у природи не постоје. То је отуда што је он једини налик Творцу, једини је личност која захваљујући слободи може да стварајући имитира свог Творца. Тако настају многа чуда која говоре о вези створенога са Створитељем, са том разликом да Он ствара ни из чега, а човек из онога што му већ предпостоји, односно творевине која му је датост. Због ове, само њему својствене особине, од човека би се очекивало да с лакоћом може и са собом чудо да учини и постане веома сличан Творцу, да се обожи. Међутим, и најизванреднији ствараоци када тај свој стваралачки потенцијал треба да примене на себи закажу. Преобликовање самог себе је заиста најтежи стваралачки посао и место где се дешавају чуда.
Хришћанство је започето чудом када се Бог Логос, Друго Лице Свете Тројице, уселио у утробу Свесвете Девојке Марије и родио као човек. Еванђеља Христова говоре о многим чудима која је Христос учинио како би помогао онима којима је помоћ била потребна. Закони природе и логика ума су превазилажени да би хроми проходали, слепи–прогледали, гладни били нахрањени, мртви–васкрснули… На крају, Сам Христос је учинио највеће чудо, Својим Васкрсењем је победио смрт. Нови Завет говори о многим чудима која су учинили Апостоли Именом Христовим, показујући да је вером у Христа све могуће.
Многи хришћани данас очекују чудо која ће им показати прави пут, Прст Божји који ће их дотаћи и решити све њихове проблеме, заборављајући оно што је Христос рекао Ап. Павлу: „Доста ти је благодат моја; јер се сила моја у немоћи показује савршена“(2. Кор. 12, 9). Позив савког хришћанина је да постане чудотворац а, „ако то није-није хришћанин“, каже Преподобни Јустин Ћелијски. Највеће чудо који један човек може да учини јесте чудо са самим собом. Човек је биће у којем је непрестано борба између добра и зла, између смерности и гордости, дарежљивости и среброљубља, целомудрености и нечистоте, љубави и мржње, трпељивости и гнева; свега оног што човека чини сличним Творцу и оног што га одваја од Њега. Зато и јесте највеће чудо када човек од гордог постане смеран, од среброљубивог – дарежљив, од гневљивог – трпељив…када од пролазног постане непролазан, од смртног постане бесмртан. Чудом вере, наде и љубави, уз садејство благодати Божје, човек постаје истински чудотворац, јер превазилази границе и датости својега постојања и бића. Место где све ово човек може да учини је Црква Христова, јер она је права „радионица чудеса“ и „радионица спасења“ како рече Преподобни Јустин Ћелијски.