Овај живот је, у суштини, мост ка другој обали, тамо где нас чека Бог, где ћемо Га коначно видети лицем у лице. После краткотрајне борбе и таквих истих страдања овог живота, одједном ће ти се открити сва његова истинска ширина и снага, сви твоји најскривенији снови ће се остварити у изобиљу…
Међутим, још увек треба проћи мост (пут) живота. Један од начина је аскеза, потпуно уздржање и укроћавање тела. Такво добровољно стешњавање тела и одрицање од телесних задовољстава уопште карактеристично је пре свега за монахе. Други начин, примерен свим људима, јесу болести. Болести могу бити и благослов, тј. порука од Бога, и резултат наших сопствених грешака, наше безумности. Седиш, на пример, на промаји и назебеш; или не водиш рачуна о исхрани, и због тога се разбољеваш. Али ако се на све то погледа са становишта више користи, онда било која таква ствар може бити узрок окретања човека од телесног мишљења ка Богу.
Једном се неки војник, који је морао многе да убија у рату, нашао пред црквеним вратима. Иконе и тишина која је тамо владала потресли су га. Пожелео је да нешто принесе Богу. Али шта? Пошто није имао ничега другог, дао је своје оружје и бодеж које је управо користио у рату. То је и послужило као почетак његовог новог живота. Постао је монах. Нешто слично може се догодити и поводом болести, и уопште било каквих наших проблема или грешака.
Ипак, наша жеља да савладамо и победимо бол, пропадање и смрт – једно је од наших најтрагичнијих подухвата. Боље је умрети, него се борити за то да не умремо. Боље је сусрести и загрлити бол, него желети да не болујемо. Боље је трулити у гробу, него покушавати да избегнемо сломљености срца и тела.
Упркос томе, због наше људске слабости, Црква је увек снисходљиво приступала болестима, што се огледа у многим њеним канонским одредбама. У њима је одређено када, на пример, монасима треба да се обрате лекару, или да посете болесне родитеље и сл.
Оци Цркве су се обраћали овој теми да би усмерили нашу људску слабост и непостојаност у правом смеру, у нади да ће нас одједном посетити свети трепет, да ће наше срце одједном осетити да је створено за нешто више, а не за пропадање и смрт. Говорили су тако да би наш дух некако могао да осети да је он у нама дах енергије самог Духа Светога, са којим, дакле, лично имамо нешто заједничко, и што нам омогућава да тежимо к Њему, себи сличном, и да оставимо везаност за материју, за прах, за све оно чему је суђено да нестане без трага.
Све што доживљавамо овде, чему се радујемо, што oкушамо, не изузимајући чак ни наша најдуховнија уживања и висока стања – све то ће нестати тамо, горе. Само једно не може да се укине – љубав према Богу. Наша најснажнија доживљавања, најузвишенија виђења и откровења слична су нацртаном сунцу на папиру, у поређењу са срећом личног сусрета са Богом лицем у лице.
Када се небеса савију као свитак и нестану, и када се отворе нова небеса – шта ћемо са свом том нашом биографијом, нашим духовним достигнућима и радошћу? Једино што ће остати од нашег бића јесте наше даноноћно пресељавање срца у вечни живот. Та наша свакодневна пресељавања, исељавања (ума) у вечни живот самим тиме чине тај вечни живот нашим, тако постајемо његови власници, и немамо страх и бригу да га изгубимо.
Небо се, на неки начин, по праву даје подвижнику, а заједно с њим и све остало: сунце које сија на небу, и свети који пребивају на небесима. Све што постоји – наше је, створено је ради нас. Васиона, цео свет – створени су за нас. Колико различитих елемената постоји у мору, високо у планинама, у безданима земље, и на другим планетама, о којима не знамо ништа! Можда никад нисмо ни чули за то, никад се са тим нисмо сусрели, о томе не зна ни наука, која стално открива нешто ново. А колико још и непознатих светова постоји! И све то је Бог створио за нас, и учинио то још пре стварања нас самих, и све зато да бисмо ушли у живот и господарили над тим, да би све то било у нашим рукама. Све је ради нас, али посебно оно што је на небу.
А ради чега су нам претходили различити свети? Зашто је Бог тако уредио да се појаве прво свети пророк Захарија, свети Игњатије Богоносац, свети мученик Теодор Стратилат, Велики Антоније и Велики Атанасије, свети Максим Исповедник и други? – Такође ради нас. Нама припадају и земља, и небо. Тако Господ непрестано усавршава своје тело, чији чланови сви постајемо.
Сваког дана захваљујемо Господу на божанственој Литургији за Његова велика доброчинства према нама, за то што нам је даровао праоце, оце, патријархе, пророке, апостоле, проповеднике, јеванђелисте, мученике, пустињаке и подвижнике. Сви они су ради нас, таквих безумних, нечистих, грешних, телесних људи, да бисмо гледајући на њих на исти начин уподобили се Богу. Треба научити да било који догађај нашег живота, укључујући и болест, сагледамо са те тачке гледишта. Чак и у најужаснијем, наизглед – угледати поруку Божју.
Данас смо славили спомен пророка Захарије. Као што његово име значи памћење Божје, тако и за нас нека све постане подсетник на царство небеско. Ако се тако не наштимамо, онда ће, иако нас је Бог и помиловао, наш живот бити пун преврата. Али ако се ипак тако наштимамо, онда ћемо осетити шта се заиста дешава – не само око нас, већ и изнад нас.