Прота Драгомир Јовановић у 15. недељу по Духовима: Бог се брине за нас!

Протојереј-ставрофор Драгомир Јовановић началствовао је и беседио на Светој Литургији у 15. недељу по Духовима у Храму Васкрсења. Саслуживало је братство Храма, уз појање певнице, а у молитвеном присуству верника. Отац Драгомир је тумачио две јеванђељске приче, посвећене Крсту и љубави, подсетивши да је човек круна Божје љубави. „Родио се Спаситељ света, преживео различите муке… помирио човека са Богом“, истакао је беседник, додајући да Господ чува Свету Цркву. „Над сваким човеком Бог се брине“, подвукао је отац Драгомир, закључујући да је само Бог вечан и да нам само Он може донети срећу.

Свето јеванђеље Недеље 16. по Духовима за среду 28. септембар лета Господњег 2022.

Свето јеванђеље по Марку, зачало 29. (7,14-24)

14. И дозвавши сав народ рече им: „Послушајте ме сви, и разумијте: 15. Ништа нема што би човека могло опоганити од онога што споља улази у њега, него што излази из њега оно је што погани човека. 16. Ко има уши да чује, нека чује!” 17. И када дође од народа у кућу, питаху га ученици његови за причу. 18. И рече им: „Зар сте и ви тако неразумни? Зар не разумете да што год у човека споља улази не може га опоганити? 19. Јер му не улази у срце него у трбух, и излази напоље, чистећи сва јела.” 20. Још рече: „Што излази из човека оно погани човјека. 21. Јер изнутра, из срца људскога, излазе зле помисли, прељубе, блуд, убиства, 22. крађе, лакомства, пакости, лукавство, разврат, зло око, хула на Бога, гордост, безумље. 23. Сва ова зла изнутра излазе, и погане човека. 24. И уставши оданде отиде у крајеве тирске и сидонске, и ушавши у кућу, хтеде да то нико не дозна; но није се могао сакрити.

Свети Теофан Затворник:
Мисли за сваки дан у години

Изнутра из срца људског излазе мисли зле, прељубе, блуд, убиства, крађе, лакомства, пакости, лукавство, разврат, зло око, хула на Бога, гордост, безумље (Мк.7,21-22). Овде су набројани само најраширенији греси. Међутим, и сви други, и већи и мањи, излазе из срца. Вид у коме се они јављају јесте зла помисао. Прво семе зла које пада на мисао јесте: „Да се учини то и то“. Одакле и како оно пада? Један део тих помисли се може објаснити извесним законима сејања и сједињавања идеја и ликова. Међутим, само један део. Други, знатнији део, долази од самопокретног раздражења страсти. Живећи у срцу, страст не може а да не захтева задовољење. Тај захтев се испољава позивом на ово или оно, а са позивом је сједињен овај или онај предмет. Одатле мисао: „А, ето шта треба урадити!“ Отуда се, на пример, код глади осећа позив на храну. Са позивом пада на мисао и сама храна, а са њом жеља да се дође до овог или оног и да се оно поједе. Tpeћи, и можда најобимнији део, происходи од нечистих сила. Њима је испуњен ваздух и оне се у чопору врзмају око људи. Сваки по своме роду развија дејство на лица са којима се cpeћe. Од њих лети зло као искре од ужареног железа. Где постоји пријемчивост, искра се унедрава, а са њом и мисао о злом делу. Тиме, и ни са чим другим се не може објаснити (иначе необјашњиво) рађање злих помисли услед послова који немају никакво сродство са њима. Међутим, сва та разлика у узроцима не захтева и разлику у поступању са злим помислима. Закон је један: ако се јави зла помисао – одмах је одбаци, и посао је завршен. Не одбациш ли је у првом тренутку, у другом ћe бити теже, а у трећем још теже. И већ нећеш приметити како ћe се родити саосећање, жеља и решење, и како ћe се јавити и средства… Па, ето и греха под руком. Прво противљење злим помислима је трезвоумље и бодрост са молитвом.

чита: ђакон Јован Новитовић

Свето јеванђеље Недеље 16. по Духовима за уторак 27. септембар лета Господњег 2022.

Свето јеванђеље по Марку, зачало 28. (7,5-16)

5. А потом питаху га фарисеји и књижевници: „Зашто ученици твоји не живе према предању од старих, него једу хлеб неумивеним рукама?” 6. А он одговарајући рече им: „Добро је пророковао Исаија за вас лицемере, као што је писано: ‘Овај народ уснама ме поштује, а срце им је далеко од мене.’ 7. Но залуд ме поштују, учећи учењима прописаним од људи. 8. Јер остависте заповест Божију, а држите се предања људскога, прања судова и чаша; и много друго слично чините.” 9. И рече им: „Лепо, укидате заповест Божију да своје предање сачувате! 10. Јер Мојсеј рече: ‘Поштуј оца својега и матер своју;’ и: ‘Који ружи оца или матер, смрћу да умре.’ 11. А ви кажете: ‘Ако рече човек оцу или матери: оно чим бих ти могао помоћи корван је, то јест: прилог,’ 12. и не дате му више да ишта учини за оца или матер, 13. укидајући реч Божију својим предањем које даље преносите; и слично томе много шта чините.” 14. И дозвавши сав народ рече им: „Послушајте ме сви, и разумијте: 15. Ништа нема што би човека могло опоганити од онога што споља улази у њега, него што излази из њега оно је што погани човека. 16. Ко има уши да чује, нека чује!”

Свети Теофан Затворник:
Мисли за сваки дан у години

Ништа нема што би човека могло опоганити од онога што споља улази у њега, него што излази из њега оно је што погани човека (Мк.7,15). То место, као и слична њему (на пример: Јело нас не поставља пред Богом) обично истичу они који не држе пост по уставу и поретку Цркве, сматрајући да тим довољно оправдавају своје непошћење. Колико је и да ли је заиста задовољавајуће то правдање зна сваки верни члан Цркве. Постом је установљено уздржавање од неких јела не због тога што би била нечиста, него стога што се подвизавањем лакше постиже стањивање тела, неопходно за унутрашњи напредак. Тај смисао закона поста је толико суштаствен да се они који било какву храну сматрају нечистом, прибрајају јеретицима. Због тога они који нису склони посту не би требало да настоје на томе. Они пре треба да истичу да пост није обавезан, премда и представља средство за побеђивање греховних призива и стремљења тела. Међутим, ни на тој тачки се не могу утврдити. Ако је унутрашње напредовање обавезно, обавезно је и средство које га омогућује, тј. пост. Управо то савест и говори свакоме. Међутим, да би умирили савест, неки говоре: „Ја ћy на други начин да надокнадим напуштање поста“, или: „Мени пост може да шкоди“, или: „Ја ћy да постим кад xoћy, а не у утврђене постове“. Прво изговарање је неумесно, будући да без поста још нико није успео да изађе на крај са својим телом и да своју унутрашњост уреди како треба. Последње је такође неумесно зато што је Црква једно тело: одвајати се од других у њој противно је њеном устројству. Напустити општа правила Цркве може само онај који изађе из ње. Све док је човек њен члан, не може да говори и поступа на тај начин. Друго изговарање поседује привид исправности. Тачно је, међутим, да се обавеза посних ограничавања скида са оних којима посна јела шкоде. Пост је установљен не ради убијања тела, него ради умртвљења страсти. Међутим, кад би се људи који не могу поднети пост савесно пребројали, показало би се да их је тако мало да им је број сасвим занемарљив. Остаје од свега само један узрок непошћења – одсуство хтења. Против тога се не може спорити. Ни у рај никога неће узети против његове воље. Међутим, када буду осудили на ад – хоћеш нећеш – мораћеш да идеш: ухватиће и бациће.

чита:ђакон Јован Новитовић

ПНХЗ при Покровској цркви прославила славу – Крстовдан!

Најбројнија, најснажнија и међу најстаријим хришћанским заједницама у Српској цркви, коју је основао пре 94. године, нико други до Свети Владика Николај Српски, прославила је славу, празник Воздвиженија Часног Крста – Крстовдан, литургијским сабрањем у Храму Покрова Пресвете Богородице. У молитвеном присуству веома великог броја верника, умировљени протојереј-ставрофор Љубисав Аџић, некадашњи духовник братства, началствовао је Светом Литургијом, уз саслужење више свештенослужитеља и уз појање певнице. О сили Крста Господњег, симбола страдања, али и васкрсења и вечног живота, беседио је протојереј Зоран Павловић, подсетивши да се данас подсећамо догађаја узношења Христовог Крста ради целивања. „Крсту твоме клањамо се Владико, и славимо Васкрсење Твоје!“, рекао је, честитајући сабранима празник, отац Зоран. По Светој Литургији пререзан је славски колач и освештано жито, а принесена је и молитва за здравље чланова братства које предводи њихов духовник – протојереј-ставрофор Милинко Јовић.

Свето јеванђеље Недеље 16. по Духовима за понедељак 26. септембар лета Господњег 2022.

Свето јеванђеље по Марку, зачало 27 (6,55-56; 7,1-8)

И оптрчаше сав онај крај и почеше на постељама доносити болеснике где год би чули да је он. 56. И где год је улазио у села или у градове или у насеља, на раскршћима полагаху болеснике и мољаху га да се барем скута од хаљине његове дотакну; и који год га се дотицаху, спасаваху се.

1. И скупише се око њега фарисеји и неки од књижевника који беху дошли из Јерусалима. 2. И видевши неке од ученика његових да нечистим, то јест неумивеним, рукама једу хљеб, укорише их. 3. Јер фарисеји и сви Јудејци не једу док не умију руке до лаката, држећи се предања од старих. 4. И кад дођу са тржишта не једу док се не оперу; и још много има што су примили те држе; перу чаше и судове и котлове и седишта. 5. А потом питаху га фарисеји и књижевници: „Зашто ученици твоји не живе према предању од старих, него једу хлеб неумивеним рукама?” 6. А он одговарајући рече им: „Добро је пророковао Исаија за вас лицемере, као што је писано: ‘Овај народ уснама ме поштује, а срце им је далеко од мене.’ 7. Но залуд ме поштују, учећи учењима прописаним од људи. 8. Јер остависте заповест Божију, а држите се предања људскога, прања судова и чаша; и много друго слично чините.”

Свети Теофан Затворник:
Мисли за сваки дан у години

Господ не прекорева фарисеје због спољашњег поретка који су завели, нити за правила понашања, већ за њихову приврженост њима, и стога што су се определили једино за спољашње поштовање Бога, изостављајући бригу о ономе шта је у срцу (Мк. 7,1-8). Без спољашњег се, свакако, не може. И највиша унутрашњост има потребу у спољашњем, као за изразом и одећом својом. На делу, оно никада и не иде само, него увек у вези са спољашњим. Њих само лажне теорије одвајају. Са друге, опет, стране, очигледно је да сама спољашњост није ништа. Њена вредност долази од присутности оног унутрашњег у њој. Чим њега нема, ни сама спољашњост није потребна. Међутим, ми се често бринемо за оно спољашње и видљиво (у чему се претпоставља унутрашње које у спољашњем и видљивом прима одређени облик) до те мере да, испунивши га, остајемо мирни, не мислећи да ли у томе заиста има унутрашњег или не. А пошто је унутрашње теже од спољашњег, сасвим је природно зауставити се на спољашњем, не долазећи до унутрашњег. Шта да се ради? Треба управљати собом и имати у виду оно унутрашње. Увек треба ка њему стремити кроз оно спољашње, и оно спољашње сматрати вредним само када је са њим и унутрашње. Пажња према себи, трезвоумље и бодрост јесу јединствене полуге за подизање наше отежале природе, лакоме на оно ниско. Занимљиво је да онај ко има унутрашње, ни спољашње никад не оставља, премда му не придаје особиту вредност

чита: ђакон Јован Новитовић

Свето јеванђеље Недеље 16. по Духовима за недељу 25. септембар лета Господњег 2022.

Свето јеванђеље по Матеју, зачало 92. (22,36-46)

36. „Учитељу, која је заповест највећа у Закону?” 37. А Исус му рече: „Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим.” 38. Ово је прва и највећа заповест. 39. А друга је као и ова: „Љуби ближњега свога као самога себе.” 40. О овим двема заповестима виси сав Закон и Пророци.” 41. А када се сабраше фарисеји, упита их Исус 42. говорећи: „Шта мислите за Христа? Чији је син?” Рекоше му: „Давидов.” 43. Рече им: „Како, дакле, Давид њега у Духу назива Господом говорећи: 44. ‘Рече Господ Господу мојему: Седи мени с десне стране, док положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим?’ 45. Када, дакле, Давид назива њега Господом, како му је син?” 46. И нико му не могаше одговорити ни реч; нити смеде ко од тога дана да га запита више.

Свети Теофан Затворник:
Мисли за сваки дан у години

Предавши заповест о љубави према Богу и ближњима, Господ је одмах додао учење о свом Синовству Богу и о свом Божанству (Мт.22,35-46). Због чега? Због тога што истинска љубав према Богу и људима није могућа осим под дејством вере у Божанство Христа Спаситеља, тј. да је Он оваплоћени Син Божији. Таква вера побуђује љубав према Богу. Јер, како не волети Бога који нас је толико заволео да ни Сина свог јединородног није поштедео, него га је предао за нас? Она ту љубав доводи до пуноте савршенства или до онога што тражи. Љубав, пак, тражи живи савез. Да би се достигао тај савез, потребно је превазићи осећање правде Божије која прекорева за грех. Без тога је страшно приступати Богу. То oceћaњe се побеђује убеђењем да је правда Божија испуњена крсном смрћу Сина Божијег. То, пак, убеђење долази од вере. Одатле следи да вера открива пут ка љубави према Богу. То је прво. А друго: вера у Божанство Сина Божијег, који се ради нас оваплотио, страдао и био погребен, даје образац љубави према ближњима. Јер, онај који воли показује љубав кад полаже душу своју за вољене. Вера даје снагу за пројављивање такве љубави. Да би се имала таква љубав, треба постати нови човек, тј. самоодрицањем напустити све егоистичко. Само у Христу човек постаје нова твар. У Христу, пак, јесте онај ко се са вером и благодатним препородом кроз свете тајне, примакне сједињењу са Христом. Стога, они који очекују да без вере у себи сачувају макар наравствени поредак – узалуд полажу наду. Јер, све иде заједно: човек се не може разделити. Он се мора читав остварити.

чита: ђакон Јован Новитовић

Свето јеванђеље Недеље 15. по Духовима за суботу 24. септембар лета Господњег 2022.

Свето јеванђеље по Матеју, зачало 97. (24,1-13)

1. И изишавши Исус иђаше од храма, и приступише му ученици његови да му покажу грађевине храма. 2. А Исус им рече: „Не видите ли све ово? Заиста вам кажем: Неће остати овде ни камен на камену који се неће разметнути.” 3. А када сеђаше на гори Маслинској, приступише му ученици насамо говорећи: „Кажи нам кад ће то бити и какав је знак твога доласка и свршетка века?” 4. И одговарајући Исус рече им: „Чувајте се да вас ко не превари. 5. Јер ће многи доћи у име моје говорећи: „Ја сам Христос.” И многе ће преварити. 6. Чућете ратове и гласове о ратовима. Гледајте да се не уплашите; јер треба све то да се збуде. Али још није крај. 7. Јер ће устати народ на народ и царство на царство и биће глади и помора и земљотреса по свету. 8. А то је све почетак страдања. 9. Тада ће вас предати на муке, и побиће вас, и сви ће вас народи омрзнути због имена мога. 10. И тада ће се многи саблазнити, и издаће један другога и омрзнуће један другога. 11. И изићи ће многи лажни пророци и превариће многе. 12. И зато што ће се умножити безакоње, охладњеће љубав многих. 13. Али ко претрпи до краја, тај ће се спасти.

Свети Теофан Затворник:
Мисли за сваки дан у години

И што ћe се умножити безакоње, охладнеће љубав многих (Мт.24,12). Љубав се поништава безакоњима. Што је више грехова, мање је љубави. Где су само греси, љубав немој ни тражити. Ко иште распрострањење љубави и потирање нељубавности, дужан је да се побрине о умањењу грехова и смањењу области грехољубља. Ето правог начела хуманости! Ко га прихвати, треба да усвоји и све начине којима је могуће противити се греху. Греси изван, плод су унутрашње греховности. Унутрашња греховност се сва корени на егоизму и његовом породу. Одатле следи да хуманисти морају прихватити за закон поретке којима се сузбија егоизам. Он се, пак, најснажније сузбија недавањем себи на вољу. Не уступај својој вољи и брзо ћеш победити егоизам. Ако, међутим, будеш себи давао на вољу, ништа са њим нећеш учинити, ма каква средства против њега употребљавао. Одатле следи: где се тражи својевољност, тамо се тражи раширење егоизма и охлађење љубави – тј. веће зло. Такав је баш дух садашњег времена. И – зло расте.

чита: ђакон Јован Новитовић

Протонамесник Филип Јаковљевић у Лелићу: Владика Николај је дао најбоље од себе Господу

Молитвеном свечаношћу у манастиру Лелић заокружено обележавање јубилеја Светог Владике Николаја. Свету Литургију је служио архијерејски заменик Епископа ваљевског Г. Исихија протонамесник Филипа Јаковљевић, уз саслуживање архијерејског намесника првог ваљевског протонамесника Дарка Ђурђевића, намесника осталих епархијских намесништава, игумана лелићког Георгија и свештенослужитеља из више епархија, као и појање певнице и Хора свештеника и богослова под управом протонамесника Бранка Чолића. У оквиру свечаности, Орденом Светог Владике Николаја за љубав према манастиру Лелић и допринос у животу и напретку обитељи одликовани су Миодраг Пејић из Београда и Десимир Тадић из Ваљева, а 21 учесник сабрања награђен је Архипастирском граматом. Међу њима је и протојереј- ставрофор Драган Алексић, некадашњи парох лелићки који је дочекао мошти Владике Николаја. У празничној беседи, отац Филип је истакао да је Владика Николај дао најбоље од себе Господу.

Детаљније у тексту Јадранке Јанковић на интернет страници Епархије ваљевске, као и на YouTube каналу радија „Источник“.

Протонамесник Саша Максимовић: Ако се огрешимо о неког, лек је покајање

Народу Божјем било је потребно исцељење од греха, будући да је грех био присутан у њему још од сагрешења прародитеља. Исцељење је дошло кроз Господа Христа, кроз Његову добровољну жртву на крсту, рекао је протонамесник Саша Максимовић, архијерејски намесник други ваљевски, тумачећи овонедељни јеванђељски одломак (Јн 3, 13- 17) у емисији „Сведочења“ на Радију Источник. Ако нас змија наведе на грех и ако се о другога огрешимо, лек за то је покајање, односно, истиче протонамесник Максимовић, да се суочимо са нашим братом о кога смо се огрешили. Опроштај греха није могућ само ако га пред свештеником исповедимо и затражимо опроштај од Бога, већ је неопходно да се суочимо са оним о кога смо се огрешили и добијемо и од њега опроштај.

„Радован Бели Марковић“ – најнеобичнији српски писац, 3. емисија

„Радован Бели Марковић – најнеобичнији српски писац“, циклус емисија посвећен једном од највећих савреминих литерата, са покровитељством и уз подршку Општине Лајковац, реализује радио „Источник“. У трећој емисији драмски уметник Марко Тодоровић казује две приче из књиге „Лајковачка пруга“, у којима се на најсликовитији начин открива Марковићев језик, архаичан и неологичан у исто време.