Месец: јул 2026.

Поводом празновања славе и освећења цркве Свете Марије Магдалине у Доњим Лесковицама, Радио „Источник“ реализује три емисије посвећене личности Свете Марије Магдалине, настанку и подизању поменуте цркве, као и значају самог чина освећења.

Гост друге емисије је протојереј Драган Јаковљевић, архијерејски намесник ваљевски први, који говори о градњи цркве у Доњим Лесковицама, с обзиром да је био тамошњи парох од 2001. до 2007 године. Грађена је по узору на Манастир Лелић, али несместива у конкретан стил, јер је по много чему особена и другачија. „Многи људи су уградили себе у ову светињу, али међу њима посебно место заузима Владета Јовановић ( отац проте Драгомира)“, подвлачи отац Драган.

Црква Светог пророка Илије у Стубленици надомак Уба, прославиће славу Светом Архијерејском Литургијом коју ће на Илиндан служити Владика ваљевски Исихије са почетком у 9 сати. Дочек архијереја је у 8.45 часова, каже надлежни парох Стефан Радовановић, који подсећа да стубленичка светиња слави и велики јубилеј – 90 година постојања. И ове године сви парохијани учествују у припремању славе, у част светитеља, кога веома поштују и кога свака кућа преславља.

+

Храм Светог пророка Илије у селу Ба, споменик културе од изузетног значаја и најстарија светиња у љишкој општини, која потиче с почетка 14. века, прославиће славу Светом Литургијом која 2. августа почиње у 9 сати, потврдио је јереј Марко Миловановић, парох и старешина светиње. Село има стотинак домова и мештане који су веома сложни, побожни и ради да учествују у припремању славе, додаје отац Марко.

У четвртак 30. јула 2026. године Господње верни народ села Гуњака и околине прославио је једну од најмоћнијих и највољенијих светитељки православља, Свету великомученицу Марину – Огњену Марију.

У једном од најмлађих храмова наше епархије, саграђеном поред ископина темеља древне цркве, Светом Литургијом началствовао је архијерејски намесник подгорски, протонамесник Борко Јаковљевић, уз саслужење старешине ове дивне светиње протојереја – ставрофора Будимира Стевановића и јереја Милована Стевановића. По завршетку Свете Литургије уследила је литија и преломљен је славски колач. Многобројном верном народу пригодном беседом обратио се архијерејски намесник подгорски Борко Јаковљевић, подсетивши на текст данашњег Јеванђеља и на веру Свете великомученице Марине. Трудом домаћина, свештеника Будимира Стевановића и Јована Полића, али и осталих парохијана, уприличена је потом и славска трпеза.

ђакон Слободан Андрић, вероучитељ

„Да би човек могао да доживи и прими у себе велику Свету тајну божанске љубави, мора да промени срце и душу, очисти се од сваког духовног и телесног мрака и похоте који помрачују људски ум, срце и душу. Када то учини, човек може да се усели у Божје обиталиште“, беседио је протојереј-ставрофор Саша Тимотић, архијерејски намесник колубарски, на Светој Литургији којом је началствовао у Храму Свете великомученице Марине, небеске покровитељке светиње у Бањи Врујци. Проти Саши Тимотићу саслуживало је свештенство Ваљевске епархије, као и умировљени протојереј-ставрофор Велибор Бојчић из Митрополије аустралијско- новозеландске и јереј Небојша Секулић, клирик Епархије рашко-призренске. Поучавајући сабране, архијерејски намесник колубарски је указао на значај вере код хришћана, јер се према њој формира начин живота. Кроз векове идући путем Богочовека Христа, своју веру исказали су Божји угодници међу којима је и данас прослављана Света великомученица Марина, девојчица из Антиохије, која се у дванаестој години „упознала“ са Христом Господом, заволела Га, дала завет девства и пострадала за Њега. То је чини узором младим православним хришћанима данас, славословио је прота Саша Тимотић о Светој Марини и њеној одлуци да због Христа одбаци све овоземаљске удобности и страда за Господа, подражавајући мученике првих векова хришћанства.

• Већина младих данас сматрала би Маринину судбину трагичном. Она није мислила тако. Због своје превелике љубави према Христу, Марина је превазишла све несигурности и све страхове и смогла снаге да издржи сва мучења. Могла је да бира угодан световни живот, али је изабрала пут узвишене среће. Изабрала је ону срећу, коју ниједна световна радост не би могла надмашити. Сада Света Марина живи у слави. Једна је од најмоћнијих и највољенијих светитељки православља… За младе девојке данас не постоји бољи узор од Свете великомученице Марине, а она је себи нашла узор у Пресветој Богородици- закључио је прота Саша Тимотић своје празнично слово у част у народу зване „Огњене Марије“, чији богоугодни живот и жртва за Господа треба да послуже као надахнуће онима који у данашњем свету бирају хришћански пут.

Након Литургије и литијског опхода, освећени су славски дарови и преломљен славски колач испред храма са домаћинима славе- братством и парохијанима, предвођеним свештенослужитељем при врујачкој светињи јерејем Илијом Илићем. Прослава је заокружена свечаном трпезом, која је и ове године окупила мноштво народа како из овог краја, тако и целе Србије, будући да ово место у време летње сезоне обилује посетиоцима.

Ј. Ј.

Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Исихије служиће у суботу, 1. августа, на празник Преподобне мати Евгеније (славе Кола српских сестара), Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Васкрсења Христовог у Ваљеву.

Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Исихије служиће у недељу, 2. августа, на празник Светог пророка Илије у храму посвећеном овом угоднику Божјем у Стубленици.

Света Литургија у суботу и недељу почиње у 9 сати.

Поводом 150. годишњице славне Битке на Вучјем Долу, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је началствовао 29. јула 2026. године, на празник Светог Атиногена, светом Литургијом у храму посвећеном том свештеномученику и великом угоднику Божјем на месту где су пре тачно 150 година српски јунаци извојевали велику победу над многобројнијом турском војском. Беседу поглавара Српске Православне Цркве преносимо у целости:

Бог је све створио савршено да служи једно другоме и све да помаже једно другоме како би се кроз творевину Његову видела љубав Његова, Његова творачка сила и моћ,  и како бисмо ми људи, гледајући савршенство око себе, могли да разумемо да је Онај који јесте један Бог, изнад свега, створио човека. Бог је створио нас људе по својој слици и прилици. Створио нас је да ми будемо центар Његове творевине, да се Он прославља у нама и да ми, славећи Њега, прослављамо заједно са Њим и Његову творевину.

Заиста је велики Господ, браћо и сестре, јер је на тај начин показао да је Он искључиво и само љубав, да је, како каже јеванђелист, по својој природи љубав и да је љубав Његова мера и мерило свега, да Он постоји као љубав, да ствара као љубав, али да и управља свиме као љубав, на крају, да Он као љубав позива и нас људе у Царство своје и да је Његов суд, Његово расуђивање преко ког улазимо у Царство Његово, опет љубав. Дакле, Он суди љубављу.
У Богу је све Божје, а ми смо створени да учествујемо у ономе што је Његово. И зато је заиста велики Господ и дивна су дела Његова. Заиста не постоји ни мисао, ни реч, не постоји ништа што је од овога света што може да опише Његову лепоту, Његово савршенство и, на крају, пре свега и изнад свега, Његову љубав.

Велики је Господ што нас је сабрао данас овде да служимо Његову службу, да служимо Литургију, да служимо Богу и да служимо једни другима. Сабрао нас је да то потврдимо и покажемо тако што ћемо узети Његово Тело, Њиме се причестити, причестити се Његовом крвљу и показати да смо Црква Божја, показати и потврдити да смо са Њим једно и да смо међусобно једно. Потврђујемо да свако, иако има посебан печат и посебан дар – другим речима, иако смо различити, не постоје два иста човека по својим даровима, по ономе што они јесу – свако од нас је оригинал и сваког од нас Бог на посебан начин воли. Иако је свако другачији и свако посебан, свако од нас носи у себи читавог Бога. Сви заједно јесмо целина, јесмо један организам, јесмо Црква Христова. Није важно ко се где родио, није важно како му се зову отац и мајка, важно је да је крштен у име Свете Тројице, у име Оца и Сина и Светога Духа, и да се причешћује Телом и Крвљу Христовом. Иако смо, дакле, по свему различити, свако од нас постаје једно са другим, постајући и бивајући једно са Христом.

Велики је Господ што нас је учинио да смо православни хришћани, што је као првог међу нама поставио првог Архиепископа српског, Светога оца Саву, што је учинио да је Свети Сава у нашем роду први у свему, што је он корен из кога смо ми изникли, кроз векове се развијали, доносили дивне духовне плодове, што је учинио да где год да се налазимо, а крштени смо у име Свете Тројице и српског смо рода, имамо једно и јединствено име и презиме. И православни Србин у Америци, и православни Србин било где у Европи, и било где да се налази, свуда има једно те исто име и презиме. Означен крстом Христовим и знаком Његовим, име и презиме свакога од нас јесте Свети Сава, јесте Растко Немањић.

Ми се у томе препознајемо, јер се препознајући се у Светом Сави препознајемо у једном Господу, у Господу Исусу Христу. Велики си, Господе, што си нас данас у ову лепоту сабрао, у овај, по имену наизглед дивљи и негостољубив крај, у Вучји До, али у исто време, по ономе што се овде збило, место лепоте, место духовно, место присуства благодати Духа Светога. Овде су они који су се називали именом Светога Саве, овде су Светосавци знали да је земаљско замалена царство, а небеско увек и до века. И у тој речи садржано је читаво Јеванђеље Христово, оно Јеванђеље које нас је обликовало кроз векове, оно Јеванђеље које је постало правило нашега живота, оно Јеванђеље које је закон по којем живимо и по којем све остале законе и правила са којима се сусрећемо испитујемо и преиспитујемо, oно Јеванђеље које може да оцени да ли су идеје које нам се нуде као правила живота, модерне или старе, идеје које могу да опстану и да издрже суд Јеванђеља. Дакле, то Јеванђеље које нас је обликовало кроз векове и којим данас живимо, оно нас је сабрало.

Tим Јеванђељем су били надахнути и они који су у Вучјем Долу знали да је замалена земаљско, али не да је то земаљско достојно презира и одбацивања, него да оно има смисла само уколико је израз небеског закона, тј. Јеванђеља Христовог. Могли су они, који су овде у Вучјем Долу жртвовали земаљско за небеско, да се определе за земаљско и да измене, како се то данас каже, свој идентитет, да се одрекну себе, да се одрекну закона и правила Јеванђеља и речи Христове, да усвоје други закон као закон свога живота и да добију комфор овога света, да имају привилегије, да имају олакшице.

Међутим, они су били важни себи, јер су они себи важни због Христа чији су и због Христа који је у њима. Дакле, њима је био важан Господ Христос, Он им је био на првом месту и зато су знали да опредељење за Христа подразумева искушења и  тешкоће, да су искушења и тешкоће, како вели апостол Павле у одломку из Посланице Коринћанима који смо данас чули, увек мање од наших снага. Свако искушење и свака тешкоћа толика је да их љубављу Божјом, Његовом силом и снагом, у заједници са Њим, нашом молитвом и нашим подвигом можемо превазићи и победити. Знали су то и они наши преци, они Светосавци који су хтели да освештају и осветле и Косовски бој на овом месту.

Знали су то и зато су пошли у бој не против било кога, него против демонских сила, не против, него за Христа, за своју православну веру и за своју Православну Цркву и украсили су и припитомили овај дивљи Вучји До, припитомили га да он може да смести у себе ову светињу и да се, ево, и ми окупљамо до дана данашњег овде, да се молимо Богу, да се молимо за оне који су своје животе положили за слободу, за правду, за истину – овде, али и на сваком месту.

Сабрали смо се, браћо и сестре, да чујемо и реч Јеванђеља, а данас смо чули и одломак из Јеванђеља и поуку која проистиче из њега коју су знали борци са Вучјег Дола. Чули смо како господар позива у њиву раднике у различито доба дана: једне на почетку дана, а једне пред сам крај дана, а када се радни дан завршио, свима је исплатио исту плату.

Успротивили су се томе они који су радили читав дан, иако су добили пуну плату за коју су радили. Међутим, они се нису успротивили зато што је њима недостајало нешто и зато што су они били закинути, него зато што је господар милостив и испуњен љубављу исту плату дао и другима, онима који су мање радили. Ови су мислили да све што имају заслужују, да све што су добили оправдано добијају. Мерили су и поредили себе са другим људима, па су видели да други мање раде, мање се труде, а добијају исто. Дакле, они су били испуњени завишћу. Они нису били незадовољни зато што њима нешто недостаје, него због тога што и други имају. Заборавили су да је све што имају дар – дар од Бога. Ова прича, наравно, говори пре свега о Царству Божјем и говори о томе да је наш живот дар Божји и да је највећа плата, тј. највећи добитак који можемо имати, опет дар – дар Божји, а то је дар Царства небеског.

И враћам се опет на вучједолске јунаке. Они су имали позив, били су призвани. Нису ишли за плату, нису ишли због тога што су очекивали било какву награду, него су ишли заиста из љубави према Богу, према Христу и из љубави према своме роду, према својим ближњима. Зато нису жалили своје животе и труда и знали су да због те љубави све бива по промислу Божјем и да све оно што човек не може да учини сам, али учини колико може, колико до њега стоји, Бог додаје и Бог усавршава.

Зато, браћо и сестре, и ми данас, сабрани овде, испуњени благодарношћу према Богу и љубављу према своме роду, али и према свим људима, да се молимо Богу да се увек одазивамо на Његов позив. Свако од нас добије некада позив – неко у детињству, неко на крају живота – али свако добијајући позив добија могућност да се преобрази, да се покаје, да се одрекне зла у себи, мржње, себичности и да се труди да прашта, да се труди да буде милосрдан, да се труди да буде смирен, да уместо мржње има љубав. Зато и ми, угледајући се на вучједолске борце, ратнике, мученике, светитеље Божје, да никада не жалимо себе, да се трудимо до крајњих могућности на путу Христовом, али у исто време да се молимо Богу да нам Бог да мир и радост, како нама тако и свим људима, како бисмо онда увек и сада славили Њега, Оца и Сина и Светога Духа. Амин.

***

Поглавару Српске Православне Цркве су саслуживали: високопреосвећна господа митрополити дабробосански Хризостом, црногорско-приморски Јоаникије, шумадијски Јован, милешевски Атанасије, крушевачки Давид, тимочки Иларион, нишки Арсеније, захумско-херцеговачки и стонско-приморски Димитрије и будимљанско-никшићки Методије; као и преосвећена господа епископи пакрачки и славонски Јован, буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило, ваљевски Исихије и викарни диоклијски Пајсије.

СПЦ.РС

– Хришћанско памћење осветљено је љубављу. Оно жртву предака претвара у благодарност, а њихов подвиг у позив да и сами будемо бољи људи, људи мира. Господ каже: „Блажени миротворци, јер ће се синови Божји назвати“ (Мт 5, 9). Миротворци су они који спајају раздвојене, исцељују ране, пружају руку брату и својим животом сведоче да су љубав и загрљај јачи од сваке поделе – поручио је вечерас, 28. јула 2026. године, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије на свечаној академији одржаној у порти Саборне цркве Светог Василија Острошког у Никшићу поводом прославе 150. годишњице Битке на Вучјем долу.

У наставку доносимо беседу Патријарха српског г. Порфирија у целости:

Високопреосвећени Владико, драги нам у Христу брате и добри домаћине овог благословеног сабрања, уважени представници државних и друштвених установа, браћо и сестре, драги синови и кћери ових честитих и јуначких крајева,
Сабрали смо се данас у порти Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу, под молитвеним покровом овог великог угодника Божјег, слава му и милост, да обележимо сто педесет година од Вучедолске битке, једног од великих и судбоносних догађаја српске историје. Са овог светог места мислима и молитвом окрећемо се Вучијем долу, где су наши преци утемељени на вери православној и Јеванђељу Христовом, бранећи своје домове, веру, част и слободу, оставили сведочанство храбрости, слоге и жртвене љубави према свом народу. А могли су ради овоземаљске удобности, као и многи други, да се одрекну себе и свога.

Сабрали смо се да заблагодаримо Богу и да у молитвеном сећању поменемо војсковође, војнике и све знане и незнане људе чији су подвиг и страдање уграђени у слободу коју су каснија поколења примила као драгоцени дар. Њихова жртва представља остварење речи Господњих: „Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје“ (Јн 15, 13).

О ономе што се на Вучјем долу догодило сведоче историја, народно памћење и песма. На том месту нашли су се, раме уз раме, Срби из различитих племена и братстава — Црногорци, Брђани и Херцеговци — деца исте светосавске вере и наследници Светолазаревског предања, предвођени књазом Николом, војводама, сердарима и барјактарима. У часу великог искушења стајали су једни уз друге, свесни да се слобода задобија и чува слогом, верношћу и спремношћу на жртву.

Вучији до остаје трајно сведочанство вере, наде и љубави, али и снаге јединства и заједништва. Потврђује нам да, живећи за брата и ближњега, надилазимо границе сопствених могућности и постајемо способни за подвиг који превазилази појединца. Тиме се у нама потврђује реч Светог апостола Павла да смо удови једни другима и једно тело, те да се радост и страдање свакога од нас тичу читаве заједнице (1 Кор 12, 26-27).

С тим уверењем наши преци су кренули у бој да бране своје домове, своју децу, своје светиње и право да живе као слободни људи. Њихов подвиг открива да слобода има и дубоку духовну меру, да почиње у нашем срцу, у нашој способности да живимо у истини, да служимо ближњем и да се ослобађамо мржње, зависти, гордости и себичности.

Господ нас позива да љубимо ближњега свога као самога себе, и више од тога, позива нас да љубимо непријатеље своје, да благосиљамо оне који нас куну и да чинимо добро онима који нас мрзе (Лк 6, 27-28). Наравно да није једноставно волети непријатеље, али бојим се, браћо и сестре, да смо ми на ивици да потпуно изокренемо речи Божје и прогласимо да је исправно и безмало богоугодно да мрзимо и брата свога.

Следујући Светом апостолу Павлу, Свети ава Јустин Ћелијски нас поучава да оно што не можемо сами ипак можемо благодаћу, љубављу и силом Божјом и  поручује: „Као што месец не може да сија без сунца, тако и човек не може да воли човека без Бога“. Љубав према ближњем извире из љубави Божје. Када је срце окренуто Христу, у другом човеку препознајемо брата, икону Божју и онога за кога је Господ пролио своју крв. Тада љубав према сваком човеку, на крају и према своме народу, постаје чиста, жртвена и јеванђељска, јер нас води служењу ближњем, чувању јединства заједнице и поштовању сваког људског живота. Важно је да нам Господ Христос и Његова Црква буду на првом месту јер тада и само тада све остало долази на своје место.

Када народни песник каже: „Земаљско је за малена царство, а Небеско увек и довека“, он нас не позива да презремо земаљски живот, него да га испунимо вечним смислом. Све што је земаљско добија своју пуноћу тек када је укорењено у Христу, тек када има своју небеску вертикалу. Тада и лични подвиг и народна историја служе истини, правди, доброти и љубави и постају пут ка Царству Божјем.

Речи „За Крст часни и слободу златну“ можемо правилно разумети само у светлости Јеванђеља. Крст је знак Христове жртвене љубави, љубави која не тражи туђу смрт, него је спремна да себе принесе за живот ближњега. Слобода је златна када је прожета одговорношћу, истином и добротом, када постаје простор у којем човек може да чини добро и да служи другоме.

И наше данашње сабрање слави живот, љубав и жртву. Слави храброст човека који штити нејакога, чува ближњега и спреман је да себе принесе за опште добро. Благодаћу Божјом и добротом митрополита Методија сабрали смо се да из прошлости црпемо поуке и смернице за данашња раскршћа на којима се налазимо, као и снагу за мир, помирење и међусобно разумевање; да разумемо да не можемо једни без других и да смо једни другима потребни.
Хришћанско памћење осветљено је љубављу. Оно жртву предака претвара у благодарност, а њихов подвиг у позив да и сами будемо бољи људи, људи мира. Господ каже: „Блажени миротворци, јер ће се синови Божји назвати“ (Мт 5, 9). Миротворци су они који спајају раздвојене, исцељују ране, пружају руку брату и својим животом сведоче да су љубав и загрљај јачи од сваке поделе.

То значи да смо позвани да пролазне, парцијалне, политичке, идеолошке и све друге појединачне интересе подредимо заједничком добру, имајући на уму да смо у Христу удови једни другима, да смо један народ и да је свакоме дат дар да себе приноси на изграђивање јединства Цркве. Међу нама постоје различити дарови, искуства и погледи, и управо нас та разноликост, када је прожета љубављу и смирењем, у јединству чини богатијима.

Зато нам и данас снажно одјекују речи Светог апостола Павла: „Молим вас, браћо, именом Господа нашега Исуса Христа, да сви исто говорите и да не буде међу вама раздора, него да будете утврђени у истом разуму и истој мисли“ (1 Кор 1, 10). Ове речи су позив на једнодушност у Христу, на међусобно поверење и братску љубав. Зато не смемо дозволити да наше различитости постану повод за раздвајање, подизање зидова, међусобну сумњу и неслогу, утолико пре што и данас, као и некада, има оних који наше поделе настоје да употребе за сопствене циљеве, супротне нашем заједничком добру.

Стога данас, сабрани пред храмом Светог Василија Острошког, мислима окренути Вучијем долу, једним устима и једним срцем, истом православном вером, као једна Православна Црква Христова узносимо молитве за мир и разумевање међу народима, за слогу у породицама, међу суседима, пријатељима и сродницима. Нека успомена на претке живи у нама кроз веру, слогу, одговорност и делатну љубав.

Нека је вечни спомен свим војсковођама и војницима који су се на Вучјем долу борили и животе положили за Крст часни и слободу златну.

Нека Господ свима нама, молитвама Светог Василија Острошког, подари мудрост да прошлост памтимо са благодарношћу, садашњост живимо у миру и честитости, а будућност градимо у братској љубави. Благослов Господњи нека буде на свима вама. Амин.

***

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је стигао у поподневним часовима 28. јула 2026. године у Подгорицу. Патријарха српског и његову свештену пратњу на подгоричком аеродрому су дочекали високопреосвећена господа митрополити црногорско-приморски Јоаникије и будимљанско-никшићки Методије.

Патријарх српски г. Порфирије се затим упутио у Никшић, где је свечано дочекан у Саборном храму Светог Василија Острошког. Вечерњој служби и свечаном чину доксологије присуствовали су високопреосвећена господа митрополити црногорско-приморски Јоаникије и будимљанско-никшићки Методије, који је поглавару Српске Православне Цркве упутио речи добродошлице нагласивши да верни народ у његовом доласку препознаје самог Христа и наследника Светог Саве:

– Данас је ова наша мученичка српска груда и овај свети храм постао опипљиво парче Небеског Јерусалима, јер у Вашем лицу примамо самог Христа Господа и наследника трона Светог Саве. Ваш долазак у Епархију будимљанско-никшићку јесте пројава пуне светосавске саборности. Нека данашње светосавско сабрање отклони сваку људску разједињеност. Благословен који долази у име Господње!

Том свечаном приликом, Патријарх српски г. Порфирије је поручио: – Долазим као један од вас да се заједно молимо Богу за мир, јединство, слогу и међусобно разумевање. Беседу Његове Светости у целости можете прочитати ОВДЕ.

У вечерњим часовима у порти никшићког Саборног храма Светог Василија Острошког одржана је свечана академија коју су, поводом 150. годишњице Битке на Вучјем долу, организовали благодарни потомци у част славних јуначких предака. Свечности су присуствовали: високопреосвећена господа митрополити дабробосански Хризостом, црногорско-приморски Јоаникије, шумадијски Јован, милешевски Атанасије, крушевачки Давид, тимочки Иларион, нишки Арсеније, захумско-херцеговачки и стонско-приморски Димитрије и будимљанско-никшићки Методије; и преосвећена господа епископи буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило, ваљевски Исихије и викарни диоклијски Пајсије.

Пожелео добродошлицу Патријарху српском г. Порфирију, који је дошао да благослови црквене и свенародне свечаности поводом 150. годишњнице Вучедолске победе, Митрополит црногорско-приморски је нагласио:

– Радују се на небесима душе вучедолских витезова што сте дошли да их поменете пред Живим Богом и његовим народом на месту које они залише својом јуначком крвљу. Ово је први пут да српски Патријарх посећује Вучији до и да на том жртвеном месту служи свету Литургију. То је највеће признање вучедолским јунацима, али и нама њиховим потомцима!

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије ће сутра, 29. јула 2026. године, на празник Светог Атиногена, началствовати светом Литургијом у храму посвећеном том свештеномученику и великом угоднику Божјем на Вучјем долу уз саслужење више архијереја Српске Православне Цркве са почетком у 9 часова.

Победа на Вучјем долу у историји српског народа остала је записана златним словима као један од најсветлијих примера заједништва и оданости, чојства и јунаштва, храбрости и истрајности у борби за слободу.

Извор: СПЦ.РС

Поводом празновања славе и освећења цркве Свете Марије Магдалине у Доњим Лесковицама, Радио „Источник“ реализује три емисије посвећене личности Свете Марије Магдалине, настанку и подизању поменуте цркве, као и значају самог чина освећења.

Гост прве емисије је ђакон Немања Арсеновић, свештенослужитељ Храма Покрова Пресвете Богородице у Ваљеву, који говори о личности Свете Марије Магдалине, верне Христове ученице, коју је Христова љубав променила. Објашњава ко је она, с обзиром на бројна спорења око њеног имена, разјашњава зашто се баш њој Христос прво јавио након васкрсења, али и како је дошло до тога да она буде једна од највећих инспирација уметницима, посебно западним. „Она је наш заступник пред Богом – следимо њен пример“, рекао је ђакон Немања.

Свету великомученицу Марину – Огњену Марију прославља и Општина Лајковац као своју славу. Света Литургија почеће на дан празника (30. јула) у 9 сати у Храму Светог великомученика Димитрија, а потом ће улицама вароши проћи и литија, потврдио је јереј Предраг Велимировић, старешина цркве. Света Марина је веома поштована међу Лајковчанима, првобитно је била слава железничара који су махом насељавали варош, па је временом постала слава целе општине.