Месец: мај 2025.

На празник Вазнесења Господњег, у Храму Силаска Светог Духа на апостоле у Обреновцу, после прочитаног јеванђељa, беседио је јереј Милан Нинковић, истакавши да је Спасовдан један од највећих празника којим прослављамо узношење Господа на Небо. „Вазнесењем, Христос је отворио Небо човеку! Грехом се човек удаљио од Неба и претворио се у земно биће. При томе када говоримо о Небу, не мислимо на неко удаљено и непознато прострaнство, већ о Небу као Царству вечног живота, на које се Господ узнео телом, показавши нам да је то пут и нас људи“.

Овогодишња прослава празника Вазнесења Господа Исуса Христа на небо, односно узласка на небо у 40. дан по Васкрсу, отпочела је, као и сваке године, вечерњoм службом у Цркви брвнари у Орашцу. Вечерњу службу служио је јеромонах Андреј уз појање свештенства намесништва посавског.

Након завршеног богослужења о. Андреј честитао је навечерје празника мештанима и старешини цркве, о. Милану Николићу, који је затим заблагодарио јеромонаху Андреју на лепим речима и браћи свештеницима на молитвеном учешћу и посети са жељом да се увек у здрављу и миру окупљамо. Затим је уприличена трпеза љубави.

Сутрадан, на сам дан празника, будући да храм и у Дрену и у Орашцу, прославља Христово вазнесење, у обе Цркве служена је Света Литургија.

У Цркви у Дрену, Светом Литургијом началствовао је архијерејски намесник посавски, протонамесник Александар Вучај, а саслуживали су му протојереј Гордон Василић и протојереј Небојша Спасојевић.

Поучно слово о празнику, кроз беседу о љубави Божијој према човеку, произнео је архијерејски намесник посавски, протонамесник Александар Вучај.

Након литијског опхода, благосиљани су славски дарови, а затим је уприличена славска трпеза.

У Цркви брвнари у Орашцу, Свету Литургију служио је протојереј Вељко Видаковић.

Након троструког опхода преломљен је славски колач. Посебна радост овог великога празника била су деца, која су испунила своју Цркву и активно учествовала у богослужењу, ношењем рипида, икона у литији и резању славског колача. Славље је завршено трпезом љубави.

Инфо служба www.crkvauobrenovcu.rs

На празник Вазнесења Господњег – Спасовдан у селу Табановић служена је литија у којој су са мештанима учествовали ученици Основне школе „Милан Ракић“, Издвојеног одељења Табановић, са учитељицом и наставницима. Молитвено сабрање предводио је надлежни парох, протојереј Мирослав Маџаревић, уз појање вероучитеља Немање Гођевца. Ученици су изговорили молитву „Оче наш“.
У селу, код Крста, након литије освећена је водица и пререзан славски колач.

Немања Гођевац, вероучитељ

Епископ Исихије: У Цркви се узносимо на Светим Литургијама

Својим Вазнесењем, Господ Христос је уздигао људску природу на небеса и пропутио нама тај пут, беседио је Преосвећени Епископ ваљевски г. Исихије о тајни великог празника Господњег на Светој Архијерејској Литургији у Храму Вазнесења Христовог у Мионици, коју је служио уз саслуживање епархијских свештенослужитеља и појање певнице

Догађај узношења на небо Господа Христа мора се посматрати у оквиру читавог домостроја спасења, којег је Господ Христос почев од Благовести, преко зачећа, рођења и зрелости, до страдања на крсту за грехе човечанства, извео за нас, напоменуо је Епископ Исихије у спасовданској беседи. Појашњавајући смисао у данашњем дану прослављаног догађаја, он је истакао да је Као Бог, Господ Христос свеприсутан и нема потребе да се узноси, али по људској природи, коју је у потпуности примио на себе, Он се узноси на небо и седа са десне стране Бога Оца. Отишао је у „небеса над небесима“, вечна небеса присуства Божјег. Ми смо створени за заједницу са Богом, рекао је ваљевски архијереј. Услед првородног греха нашег праоца Адама, догодило се богоотпадање и човек никако није могао да се врати Богу, осим да Бог преузме људску природу на нама потпуно несхватљив начин. Да је искупи и врати у боголикост, на пут спасења и приближавања Богу, јер само чиста људска природа, по благодати, јесте у могућности да седи „са десне стране Бога Оца“, подсетио је Владика Исихије на узроке догађаја који су претходили оном којег данас прослављамо- Вазнесењу Господа Христа.
-Не може људски ум да схвати колико је велики догађај Вазнесења Христовог и колико је значајан за нас, јер он нас узноси у славу и показује да ћемо и ми, ако верујемо у Бога и ако живимо по тој вери, ако предамо себе Богу, тим путем за Њим кренути. По вери наше Цркве, ми чекамо Његов други долазак, који је налик на Вазнесење- Силажење Његово у слави овај пут и опет наше вазнесење ка Богу. Зато, подвиг свих оних у Цркви иде у том смеру, чак и у овом, ограниченом и грешном животу, у Цркви се узносимо, највише на Светим Литургијама, када живимо у Царству Божјем и примамо у себе тело и крв Христову- поручио је Владика Исихије, благосиљајући своје епархиоте да се сви удостоје да буду „са десне стране Бога Оца“ и живе у благодати Духа Светога.
Након Свете Литургије, начињен је литијски опход, благосиљани славски дарови и преломљен славски колач. Обраћајући се сабранима, Владика Исихије је рекао да је Спасовдан слава светородне владарске лозе Немањића, да су овом празнику посвећене бројне светиње, које су они подигли, али и многе друге у нашој земљи. Спасовдан је дан у коме је наш Спаситељ у телу се узнео на небеса и нас води заједно са Собом, да седимо поред Бога Оца и будемо у вечном блаженству.
Онај ко се у овом животу приближава Христу, може да прими то блаженство. Ако занемаримо Бога и ближње, онда се у вечном животу налазимо у паклу, удаљени од Бога. То свако од нас може да осети, ако се посвађа са неким ближњим и, још горе, када остаје у свађи. Зато нам треба спас, јер смо слаба људска природа. Колико год да се усавршавамо, без благодати Божје, не можемо да се узнесемо- поручио је Владика Исихије у својој спасовданској проповеди у мионичком храму и благословио овдашње свештенство, на челу са архијерејским намесником колубарским протојерејем- ставрофором Сашом Тимотићем, њихове парохијане и све које је славска свечаност данас довела на ово свето место, међу којима је био и председник Општине Мионица Бобан Јанковић. Закључујући обраћање епархиотима, Владика Исихије их је позвао да узносе молитве за све који страдају, посебно за наш народ на Косову и Метохији, где је највише немањићких светиња.
Извор:https://www.eparhijavaljevska.rs/i

Храм – макете од рециклажног материјала

Ученици трећег и четвртог разреда Основне школе „Сава Керковић“ из Љига реализовали су креативну наставну активност под називом „Храм – макете од рециклажног материјала“. Ова активност је произашла из обраде наставних јединица „Све чека на љубав човека“ (трећи разред) и „Црквена уметност – одсјај Царства Божјег“ (четврти разред). Уз подршку родитеља и вероучитеља, ученици су учествовали у еколошкој радионици, где су, користећи материјале за рециклажу, израђивали макете православних храмова. Кроз ову активност развијали су еколошку свест и одговоран однос према природи као Божијој творевини, али и схватање значаја светог простора као места телесног и духовног узрастања. Ученици су своје радове изложили у холу школе, сведочећи да љубав према Богу, природи и ближњима може бити изражена и кроз игру, стваралаштво и бригу за свет око нас.
Немања Јанковић, вероучитељ

Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 29. маја 2025. године у храму Светог Саве на Врачаруу после историјске Спасовданске литије у којој је ношена рука Светог Саве, првог Архиепископа српског

У име Оца и Сина и Светога Духа! Ваша Узоритости, Ваше Екселенције, браћо архијереји, часни оци, богољубиво монаштво, браћо и сестре, сви драги у Христу, сви они који су добре воље, али и оне који нису, нека их Бог одобровољи.

Данас је неизмерна радост да смо се опет и опет сабрали у свештену литију, да се оснажимо молитвом, да се испунимо духом мира, јединства, љубави и међусобног разумевања, да себе уткамо у небоземни ход Цркве, који представља не само спољашњу свечаност, него пре свега и изнад свега унутрашњу реалност и стварност, тј. пројаву љубави Божје, Његових правила живота, Његовог закона, Његових заповести, Царства Његовог међу нама. Ово сабрање сведочи да ми нисмо народ који искључиво живи у времену, тј. да нисмо народ који верује да је човек биће које је усковитлао ветар случајности, уобличио га овде и пустио га да траје неко време и онда да се претвори у ништавило, него смо ми народ хришћански, народ православни, српски народ Светог Саве, народ који, да, живи овде у историји, разуме је, прима је као дар Божји, као место спасења и стицања смисла постојања, као место стваралаштва, као место у којем човек постоји да би заволео Бога читавим својим бићем и да би заволео и сваког човека, штавише да би уз помоћ Божју заволео и оне који му се противе, да би у сваком видео брата, а не оно до чега смо, нажалост, дошли не слушајући заповест Божју, која вели: Љуби ближњега свога, па и непријатеље своје. Ми смо малтене почели да проглашавамо да је исправно мрзети ближњега свога. Дакле, ми смо народ хришћански, народ православни, народ српски, народ Светог Саве, који има свој почетак у историји а креће се ка вечности и, штавише, хоће ту вечност да оприсутни овде и сада и хоће да законима вечности и законима неба живи овде, јер зна да ако у темељима закона овога света као предуслов не постоји закон јеванђељски, тј. закон воље Божје онда је све бесмислено.

Данас славимо Вазнесење Господа нашег Исуса Христа, празник светлости и радости. Славимо догађај над догађајима и круну спасења рода људског, јер како вели велики апостол народа, Свети апостол Павле: Онај који сиђе, беше исти који и узиђе више свих небеса да испуни све (Еф. 4, 10). Отуда Вазнесење није одступање Господње од нас, Његов одлазак није напуштање, не напушта нас, него нас приближава нашем смислу и предукусу онога због чега смо створени и због чега постојимо, предукусу тајне Цркве, тајне рођења Цркве, тајне Педесетнице, која је ниспошиљање благодати Духа Светог Духа Светог у виду огњених језика на сваку душу живу, да се у њој пробуди семе, да се у њој пробуди глад за вечношћу, глад за Богом и глад за загрљајем другог човека. То је, дакле, моменат у којем Црква има свој почетак, утемељује се и целокупна творевина се на тај начин освећује.

Свети Јован Златоусти, богомудри пастир божанских тајни, говори: „Вазнесењем Христовим, човечанска природа је уздигнута изнад анђелских чинова, јер је Христос у нашем телу сео с десне стране Величанства на висинама“. Тако је оно Тело које је приковано за Крст, које је положено у гроб и у трећи дан васкрсло, у овоме дану вазнесено на небо не као нешто туђе и нешто нама страно и одвојено, него као тело наше, људско, али преображено и прослављено, вазнето у недра Свете Тројице. Ако је Рождество почетак тајне Божјег силаска у историју, онда је Вазнесење откривење вечности као истинског човековог дома, као истинског циља нашег постојања, јер нисмо се родили за ништавило и апсолутну смрт. Нисмо се родили да бисмо били оно што последње можемо видети, храна црвима, него смо се родили за вечност.
У Вазнесењу Црква препознаје вечни, небески хоризонт живота: да све у нама буде Христово; да нам Христос буде на првом месту како би нам онда било све на свом месту. Ако је било шта у нашим животима на првом месту, а не Христос, све ће бити на погрешном месту. Ако је Господ наш Исус Христос на првом месту у нашим срцима и у нашим животима све ће ма како било тешко и неразумљиво доћи пре или касније на своје место; да свако наше кретање буде ка Њему; да сваки наш поглед буде Његов поглед, да свака наша мисао, реч, дело буду Његови, да свака наша жеља буде Христова жеља; Његова, да све што желимо буде покренуто потребом за небеским животом и небеским правилима овог живота, за небеским обитавањем у Богу и са Богом; да ми можемо рећи заједно са апостолом Павлом: Не живим више ја, него живи Христос у мени. И не живиш више ти него живи Христос у теби!

И као што се Господ наш вазнео не да би нас напустио, него да би све нас сабрао у једном Телу, у заједници љубави и истине, тако и они који Му својим животом постадоше слични – у Њему и кроз Њега – постају живе иконе јединства, јединства личности, али не личности подељене, а нажалост данас смо не само подељени, него у разломцима и деловима свако је разбијен у парампарчад – подељени смо и једни од других, подељени смо и удаљени и од творевине Божје. И не само то, него је она разумела да треба да нам се противи, јер смо хтели да је употребимо, да је злоупотребимо, да је потчинимо себи, а заправо она треба да нам служи тек онда када ми, служећи Богу, служимо као служитељи Божји читавој творевини. Дакле, Господ нас је сабрао да живимо у јединству, у једном Телу, у заједници љубави и истине. Тако и они који својим животом постадоше сличним, светитељи Божји, они су једно са Богом, једно у себи, једно са читавом творевином и у заједници љубави са свим људима. У Њему и кроз Њега светитељи Божји постају истинске иконе живог јединства. Њихова светост није од овога света. То је дар Божји, дар љубави Божје. Кроз љих се пројављује светост Божја, али се у њима и кроз њих та светост и светлост даје свету ради нас и ради нашег спасења.

У том небеском сабрању светих, као првосвештеник и духовни стуб Цркве народа Божјег, као истински сведок Крста, Васкрсења и спасоносног Вазнесења назад Оцу, блиста наш љубљени равноапостолни отац, Свети Сава – просветитељ, архиепископ и миротворац – онај који је небеску лествицу причврстио на тло земље наше, онај који је небеска правила живота и реч Божју заковао за тло земље да бисмо се и ми као његова деца и њеогви духовни потомци, попут Господа, узносили ка вечности.

Јуче смо, браћо и сестре, дочекали свету десницу његову чудом Божјим сачувану од врачарске ломаче у његовом и нашем престоном Београду. А данас смо, као живи благослов и продужетак његове службе у Христу, носили у литији руку Светитељеву. И то коју руку? Ону која је кроз све векове душу нашег народа обликовала и уобличила Јеванђељем Христовим и православно вером; у Духу Светом руку која нас је водила у слави; чувала од зла и спасавала у вишестолетном ропству; дизала из голготских губилишта у 20. веку.

Управо та света и часна рука Светог Саве, наша рука, јемчи да је светитељ Сава и физички одувек, а Господ хоће и заувек, међу нама. Она нас недоступно приводи себи самима; суочава са личним недостацима; усмерава и приводи једне другима; кад је нужно, с љубављу укорева; спаја нам, као некад Стефану и Вукану, често раздвојене братске руке; милује, грли и теши; показује једини пут и метод спасења од животног бесмисла и од очараности примамљивостима овог пролазног света; упућујући нас, као некад Претеча Јован Крститељ јудески народ покајању, браћо и сестре, а то нам је потребно, јер то су речи којима и Господ почиње своје Јеванђеље: Покајте се, јер се приближи Царство небеско! (Мт 4, 17). Покајмо се, јер се приближи Царство небеско! Покајмо се, јер на то нас позива рука Светог Саве. А има ли кога да може за себе рећи: Ја нисам тај који треба да упути Господу речи: Опрости Господе? Има ли икога који нема некога коме треба да каже опрости? И сви свима да опростимо – рука Светог Саве освећена Христовом љубављу и благодаћу Његовом нас позива.
То је трајни позив да будемо бољи Богу и да будемо бољи једни према другима, да свако буде бољи, да не чинимо другима оно што не желимо да они нама чине, јер нас Бог сигурно неће питати шта су нама други чинили него знајмо да ће свакога од нас питати шта смо ми другима чинили. Свако ће за себе дати одговор Богу, одговор на то да ли је волео или није и по милости Божјој да ли ће моћи да каже: Да, желео сам, хтео сам, али чешће то нисам чини него што јесам. То је покајање, једном речју, браћо и сестре, да нам Христов закон буде основно правило, неприкосновено мерило и огледало у којем се огледају сви други закони и сва друга мерила. У радости зато данас кличемо:

Добро нам дошао Свети Оче наш Саво, путеводитељу рода свог ка Царству Божјем! Где год да се осврнемо и усмеримо свој поглед Тебе видимо; шта год да вредно ослушкујемо тебе чујемо, куд год да се запутимо неодступно си са нама. И као што руке Господње прободене за нас сад вечно заступају свет са десне стране очеве, тако знамо и да је рука Светог Саве постаје за нас благослов и благодатна нит, мост који повезује небо и земљу и рука која нас води и која нас благосиља.

Литијски ход са овом највећом светињом нашег народа – по теби, Свети Саво, названог Светосавског – није тек побожни обичај, него је црквени чин сабрања народа Божјег око тебе као свог духовног оца. То није пука шетња улицама града, већ корачање крштеног народа српског кроз време, у потрази за очевим благословом, за духовним окупљањем на изворишту из којег смо потекли и кренули за тобом кроз бурно море историје, пут вечности.

Браћо и сестре, Свети Сава није градио поредак световне моћи, већ је у Цркви препознао заједницу и дом отворен за све, дом који позива све у јединство без обзира на разлике у било чему. У установљењу аутокефалне Цркве српске није тражио самодовољност, већ слободу да се у јединству Христовом испуњава воља Божја. То је она света слобода која не разара јединство, него га чува – слобода која служи слози. Као што апостол Павле каже: Где је Дух Господњи, онде је слобода (2Кор 3, 17). У тој слободи Свети Сава је измирио раздељену и посвађану браћу, ујединио народ, мирио свој српски народ са другим народима, градио мостове са другим религијама, на пример са исламом.

Зато, љубљени народе Божји, када данас побожно и радосно гледамо руку Светог Саве овде у храму, подигнутом у његову славу на месту његовог страдања, ми видимо много више од моштију: гледамо путоказ, видимо позив, осећамо мир и додир небеса. Ако је рука Светог Саве видљиви благослов, онда је његово невидљиво дело – жива слога нашег народа, позив да будемо чеда његова.

Браћо и сестре, светосавски роде, ништа не осиромашује човека као разједињеност, као поделе, и ништа га не узвисује толико народ као јединство, јединство у вери, јединство у добру, јединство у врлини, јединство у истини, јединство у Христу. Ово није поетска жеља, већ откровење божанске стварности. Јединство није тек друштвена формула, нити само резултат компромиса и договора, оно је пројава заједничарења браће и сестара у животу у једној вери, кроз једну веру у животу Свете Тројице, у једномислију. Црква Христова није обична историјска установа, већ литургијска икона Тројичног живота и мира Божијег. Сам Господ открива говорећи: Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам га као што свет даје (Јн 14, 27). Отуд мир и слога у Христу нису само корисни, него су и неопходни и спасоносни.

Свети Сава животом и делом постаје и остаје потврда да се јеванђељско јединство не постиже било којим идеолошким тежњама, нити је плод компромиса, већ искуство божанске љубави. Јеванђељска слога се не заснива на спољашњем миру, већ на унутрашњој хармонији која је дар познања Исуса Христа и нераскидиве заједнице са Њим.

И ево, данас, литијски ход који творимо улицама овога града није церемонија, него молитва у покрету. Он је сведочанство да је Црква живо тело, не затворено у зидове, већ распрострањено у животу народа. У том литургијском ходу сабирамо различите, расуте, заборављене и рањене у једну заједницу која се не темељи на пролазним вредностима, које су пролазне, него на вечном Јагњету Божијем, Господу Исусу Христу, који је узео на себе грех света.

Овде, у нашем православном српском народу који данас ходи за Савином руком као за путоказом не видимо више границе и разлике, већ видимо наше јединство, видимо једни друге као браћу и сестре, видимо и разумемо да не можемо једни без других, да смо потребни једни другима, да смо једно Тело у коме је све једно и у свему је Христос. Тајна јединства, стога, није у нама, него у Њему, Господу нашем. И само ако смо у Њему и живимо по Његовом Јеванђељу и заповестима Његовим можемо бити у слози и једни са другима.

Зато, браћо и сестре, замолимо Светог Саву, јер литија није завршетак. Она је почетак, подстрек и вапај за божанском благодаћу. Замолимо га да оснажи овај град у свему добром и оном што је непролазно, да се у овом граду и овом народу прошле патње претворе у сведочанство вере, немири и неслоге да се преобразе у сагласје и мирољубље, а садашње молитве у темеље вечности, да свако од нас који је заточен у себељубље и заплетен у бриге овог света буде поведен и подржан часном и светом руком светитеља нашег, да се покажемо као истинска чеда Божја и верни и свети род и потомство.

Да живимо сви у слози, Свети Саво, ти помози!
Почуј глас свог рода, српскога народа!

Срећан вам празник, возљубљена децо духовна, чеда бесмртног оца нашег Светитеља Саве! Срећна слава престоног града Београда, овај дан спасења! Амин!
Извор:https://spc.rs/

Прослава Вазнесења Господњег, славе Града Београда, крунисана је традиционалном Спасовданском литијом у којој су хиљаде житеља престонице заједно са Светејшим Патријархом српским г. Порфиријем са молитвом на уснама пратили кивот са руком Светог Саве, првог Архиепископа српског.

По свештеној традицији и добром обичају, праћена звуком звона Вазнесењског храма са Патријархом и архијерејима на челу, литија је кренула из улице Кнеза Милоша. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је ишао испод неба, кога су носили припадници Гарде Војске Србије. На челу литије Часни крст је поносно носио чувени београдски алас и херој г. Ренато Грбић, а за њим су се у беспрекорном реду и једнодушном поретку кретали свештеници и монаси, припадници Гарде Војске Србије и Жандармерије, Полицијски оркестар, црквени хорови и певачка друштва, ученици Богословије Светог Саве и студенти Православног богословског факултета, запослени у градским установима и службама, вероучитељи са ђацима основних и средњих школа и њиховим родитељима, највиши представници Државе и Града, и хиљаде и хиљаде богољубивих душа радосних због великог благослова највећег и најлепшег изданка српског рода – Светитеља Саве.

Пошто је прошла улицом Краља Милана преко Славије до Булевара ослобођења, литију су дочекала звона заветног храма Светог Саве. Хиљаде Београђана који су дупке испунили цркву и Светосавском плато благословио је Његова Светост Патријарх г. Порфирије који је служио молебан Светом Сави, првом Архиепископу српском, уз молитвено учешће високопреосвећене и преосвећене господе архијереја: милешевског Атанасија, крушевачког Давида, ваљевског Исихија, париског и западноевропског Јустина, умировљеног канадског Георгија, хвостанског Алексеја, новобрдског Илариона, липљанског Доситеја, топличког Петра и моравичког Тихона.

Уследила је дирљива очинска беседа Светејшег Патријарха г. Порфирија који је поручио:

– Јуче смо, браћо и сестре, дочекали свету десницу његову чудом Божјим сачувану од врачарске ломаче у његовом и нашем престоном Београду. А данас смо, као живи благослов и продужетак његове службе у Христу, носили у литији руку Светитељеву. И то коју руку? Ону која је кроз све векове душу нашег народа обликовала и уобличила Јеванђељем Христовим и православно вером; у Духу Светом руку која нас је водила у слави; чувала од зла и спасавала у вишестолетном ропству; дизала из голготских губилишта у 20. веку. Управо та света и часна рука Светог Саве, наша рука, јемчи да је светитељ Сава и физички одувек, а Господ хоће и заувек, међу нама. Она нас недоступно приводи себи самима; суочава са личним недостацима; усмерава и приводи једне другима; кад је нужно, с љубављу укорева; спаја нам, као некад Стефану и Вукану, често раздвојене братске руке; милује, грли и теши; показује једини пут и метод спасења од животног бесмисла и од очараности примамљивостима овог пролазног света; упућујући нас, као некад Претеча Јован Крститељ јудески народ покајању, браћо и сестре, а то нам је потребно, јер то су речи којима и Господ почиње своје Јеванђеље: Покајте се, јер се приближи Царство небеско! (Мт 4, 17). Покајмо се, јер се приближи Царство небеско! Покајмо се, јер на то нас позива рука Светог Саве. А има ли кога да може за себе рећи: Ја нисам тај који треба да упути Господу речи: Опрости Господе? Има ли икога који нема некога коме треба да каже опрости? И сви свима да опростимо – рука Светог Саве освећена Христовом љубављу и благодаћу Његовом нас позива.
Извор:https://spc.rs/

Поводом славе града Београда, Вазнесења Господњег – Спасовдана, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је благословио славске дарове у Старом двору, седишту Градске управе.

Његовој Светости су саслуживали протојереј Ђорђе Стојисављевић, шеф Кабинета Патријарха српског, јереј Томислав Крчмар и ђакон Василије Перић.

У свечаном чину молитвено учешће су узели домаћин славе, градоначелник г. Александар Шапић, председник Владе Републике Србије др Ђуро Мацут, представници традиционалних цркава и верских заједница, чланови дипломатског кора и посленици из јавног живота српске престонице. Честитајући славу градоначелнику Шапићу и свим Београђанима, Светејши Патријарх је поручио:

– Драга браћо и сестре, нека нам је срећан и благословен данашњи дан и данашњи празник. Ми славимо Вазнесење Господње, а то је слава града Београда. И нема лепшег избора за славу било чију, а камоли славу престоног града једног народа. Вазнесење Господње је празник који слави Узношење Господа Христа који се родио као човек, који је живео међу нама људима, који је понео све оно што је људско осим греха, који је страдао, који је погребен, који је васкрсао из мртвих и узнео се на небо.

То његово Узнесење не значи да је отишао од нас, вративши се и враћајући се своме Оцу, него је заједно са собом понео и нас и у исто време остао са нама кроз Свету Цркву и нама остао доступан и овде и тамо кроз свету Литургију. И нема веће утехе и веће радости да смо у заједници са Богом свугде и на сваком месту, да имамо ту могућност да се хранимо свим оним што је Његов благослов и Његова благодат. И нема веће радости и утехе за човека од могућности да имајући ту заједницу са Богом гради заједницу један са другима и истовремено да може да разуме и шапат, и глас, и говор творевине Божје, да разуме да је све створено да служи Богу, да служи творевини, да служи човеку и да у том служењу може да се радује сусрету.

Истовремено, благослов Божји је посебан на данашњи празник, јер смо једино што је остало после спаљивања моштију Светог Саве, а то је рука његова, донели да буде са нама ових дана у Београду. Донели смо руку која је љубоморно чувана кроз векове у страху да опет неће доћи нека сила која се противи добру, која се противи управо тој чињеници да не можемо бити слуге Божје ако не служимо једни другима и не препознајемо да смо једни другима потребни, да смо једни другима браћа. Та рука је дошла да нас благослови, јер нам је благослов Светог Саве потребан. Дошла је да нас увери да нас и даље води и да нам покаже пут, а то није пут други и другачији од пута Христовог, који започиње речју Христовом и завршава се истим речима и истим позивом, а то је позив на покајање. Без покајања нема истинског и правог човека, а покајање није ништа друго него понирање својим духовним погледом у своју душу и у своје срце и труд и молитва Богу да све што је било каква мрља на нашој души, сваки грех и свако зло Бог ишчупа и отклони из нашег срца и из наше душе.

Истовремено, покајање подразумева да понирући у себе знамо да баш због тога што у сваком од нас има мрља, имамо потребу да тражимо опроштај од Бога и једни од других и имамо задатак да праштамо свако свакоме све. Свети Сава је дошао међу нас да нас подсети на оно што је одувек и заувек потребно, а ми знамо да је нама то данас насушна потреба.

Нека би Господ дао да је благословен данашњи дан, да руком Светог Саве свако од нас добије благослов Божји, да има здравља, да има мира у себи, да има мира међу собом и да има свако од нас љубави у себи и љубави једни за друге. Срећна слава, градоначелниче Вама, Вашим сарадницима, али и свим Београђанима. Срећна слава читавом нашем народу. Срећан празник свим људима добре воље. Нека сте благословени.
Извор:https://spc.rs/

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је началствовао 29. маја 2025. године, на празник Вазнесења Господа и Спаса нашег Исуса Христа – Спасовдан, светом Литургијом у београдском храму посвећеном том великом Господњем празнику, који је и крсна слава српске престонице.

Стотине и стотине верних у молитвеној тишини, сложно и достојанствено је притицало ка Вазнесењском храму, у чијем је средишњем делу од јуче, на благослов и утеху житељима Београда, изложен кивот са руком Светог Саве, првог Архиепископа српског.

Светејшем Патријарху су саслуживали Вископреосвећени Митрополит милешевски г. Атанасије и преосвећена господа епископи париски и западноевропски Јустин, умировљени канадски Георгије и липљански Доситеј, који је и старешина Вазнесењског храма. Саслуживали су и: архимандрит Данило, директор Патријарпијске управне канцеларије; протојереји-ставрофори Владимир Вукашиновић и Никола Перковић; протојереј Ђорђе Стојисављевић, шеф Кабинета Патријарха српског; протођакони Драган Радић и Радомир Врућинић; ђакон Василије Перић.

Празничну беседу после читања одломка из светог Јеванђеља одржао је Високопреосвећени Митрополит г. Атанасије, у чијој свештеној пратњи је светиња јуче стигла из милешевске свете лавре у престоницу.

На крају свечаног богослужења, славски колач поводом славе Вазнесењског храма осветио је Преосвећени Епископ умировљени канадски г. Григорије, док је многобројном народу очинску поуку упутио Светејши Патријарх г. Порфирије:

– Нека је срећан и благословен наш народ и овај град јер прослависмо Вазнесење Господње! Господ се вазнео на небо, али није отишао од нас, није нас напустио, него је са собом и нас вазнео и једанпут за свагда у сву вечност сјединио са собом. И још смо благословени данас што је са нама рука Светог Саве да нас благослови, да нам укаже пут, да нас руководи, да нас измири са Богом, да нас измири свакога појединачно са собом, да нас измири једне са другима, да нас измири међу собом, као што је некада ова рука благосиљала и показивала пут српском народу, мирила завађене у том народу, мирила завађену браћу и не само то већ и много више од тога. Ова рука је мирила и друге народе, народе различите не само биолошки, него и народе који су имали посебне начине молитава. То је оно што је потребно читавом свету, то је оно што је потребно и нама.

Међутим, ова рука је учинила што је до ње подвигом љубави, молитве и аскезе. Отворила је небо да би благодат Божја сишла међу нас. Ова рука је и све оне које је водила и руководила подстицала да чине оно чиме Јеванђеље започиње и чиме се завршава – а то је покајање; то је да свако од нас појединачно завири у себе, у своју душу и да Христом и Његовом љубављу измери себе, да у светости љубави Христове у Њему као огледалу види колики је и какав је. Ова рука је показивала да је покајање преумљење, да без покајања нема измирења, да покајање подразумева да праштамо и да тражимо опроштај једни од других.

Нека би зато Господ дао да руком Светог Саве која је са нама и међу нама и ми чујемо његовим молитвама реч Христову којом почине Јеванђеље: Покајте се, јер се приближи Царство Небеско! Да и ми чујемо реч коју смо чули из данашњег одломка из Јеванђеља: Тако је требало да Христос пострада и васкрсне из мртвих у трећи дан и да се у и Његово име проповеда покајање и отпуштење грехова по свим народима. Нека Господ да да рука Светог Саве милује, подстиче, указује и води свакога од нас, сваку душу православну српску и да његова рука низведе благодат Божју у нас и међу нас. Живели на много година! Срећна слава!

***
По традицији, после свечаног чина освећења славских дарова, који је обавио Преосвећени Епископ умировљени канадски г. Георгије, служен је помен пострадалим Београђанима у склоништу у порти Вазнесењског храма током нацистичког бомбардовања српске престонице 6. априла 1941. године.

Извор:https://spc.rs/

• У Храму Покрова Пресвете Богородице Светом Литургијом на празник Вазнесења Господњег је началствовао протонамесник Дарко Ђурђевић, архијерејски намесник други ваљевски, уз саслуживање братства храма и појање певнице. Поучно слово о великом Господњем празнику произнео је протојереј Бранко Чолић-

Поздрав „Мир вам“, којег Господ Христос упућује апостолима приликом Свог јављања у Јерусалиму, упућен је и свима нама, јер човек не може имати мира, ако нема мира у себи. Данас је много немира, зато што људи немају благодати са висине, силе Духа Светога, поучио је у спасовданском слову протојереј Бранко Чолић.

Подсетивши на догађаје јављања Спаситеља ученицима, радост која их је том приликом испунила и њихово чекање Духа Светога и благодатно силе која побеђује све недаће, отац Бранко Чолић је истакао да је нама та благодат дата када смо крштени и да немамо никаквог оправдања, ако не побеђујемо себе и ако се не боримо против зла овог света молитвом постом и покајањем, средствима од Бога датим.

У данашњем празнику Вазнесења Господа Христа на небо, навео је проповедник, показује се сав смисао Његовог рођења, Његовог постајања човеком и све оно што је претрпео до славног Васкрсења.

• Прослављену људску природу Он (Господ Христос) узноси на небо и поставља је с десне стране Бога Оца, Творца, Бога вечног… Каква је то част за човека! Ни анђели не седе са десне стране Оца, а Он седи као Богочовек. Црквене песме кажу да је Он сјединио земно са небеским, да је човека вратио тамо где треба да буде и отворио му врата раја. Апостоли су испуњени великом радошћу, јер растанак који се десио данашњег дана није био заувек. Он остаје овде са нама и остаће увек са нама. Даје нам се сваке недеље, сваке Литургије, у цркви- приближио је протојереј Бранко Чолић тајну данашњег догађаја, у коме је Господ Христос наговестио да ће до свршетка века пребивати са људским родом, када ће доћи и дати Царство небеско онима који су ревновали током живота на земљи.
• Период до Свете Педесетнице треба да нас подсећа какав наш живот треба да буде. Да свој живот дајемо Господу, дајемо жртву, јер нас је Он створио. Али, ништа друго да Му не приносимо, него сами себе. Да се чистимо од свега оног што је вишак у нашој природи. Да будемо спремни са Њим да страдамо, јер ћемо с Њим и васкрснути. Да будемо спремни да претрпимо све, јер ће нас Он узнети- закључио је отац Бранко Чолић своју литургијску проповед на празник Вазнесења Господњег у најстаријој ваљевској светињи.

Ј. Ј.