Месец: јул 2024.

Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Исихије служиће Свету Архијерејску Литургију 1. августа 2024. године у Храму Васкрсења Христовог. Литургија почиње у 9 часова. Тог дана, Коло српских сестара „Преподобна мати Евгенија“, које мисионари при Саборном храму, прославиће своју крсну славу.

На дан Свете мученице Марине црква у Бањи Врујци прославила је своју заштитницу пред Господом.
Литургију је служио архијерејски намесник колубарски протојереј-ставрофор Саша Тимотић, уз саслужење браће свештеника из колубарског намесништва.
Након Литургије и свечане литије освештани су славски дарови. Деца из црквеног фолклора увеличала су прославу, одигравши сплет традиционалних српских игара.
Домаћини славе били су браћа и сестре храма, као и парохијани врујачке парохије.

Епископ Исихије: Имајмо огњену веру као Света мученица Марина!

Празник Свете мученице Марине, у народу познате као Огњена Марија, традиционално свечано је прослављен у селу Гуњаци, будући да је управо овој Божјој угодници посвећен овдашњи храм. Литургијско сабрање је предводио Преосвећени Епископ ваљевски г. Исихије уз саслуживање архијерејског намесника подгорског јереја Борка Јаковљевића више свештенослужитеља, као и молитвено учешће верног народа међу којима су били и председник Општине Осечина Никола Томић и председник скупштине Светозар Гачић. У празничној проповеди Владика Исихије је указао да Света Марина, није била грешног живота попут покајане грешнице из јеванђељске приче (Лк 7, 37- 48), која се чита на празнике светих жена, али сви у себи носимо првородни грех наших прародитеља.

– Покајана грешница свим срцем долази Господу, умива Му ноге, помазује их скупоценим миром, све што има приноси Господу као жртву покајања, а фарисеј који је споља гледано живео по правилима Старог завета, испуњавао закон, не може то да разуме и осуђује грешницу, чак се дрзнуо да осуди и Самог Господа, јер каже да је Он пророк, знао би каква га се жена дотиче.Кад осуђујемо грешнике, ми смо у већем греху. Ако се не покајемо и не уложимо труд да то избацимо из себе, доћи ћемо до тога да осуђујемо Господа- упозорио је Владика Исихије.
Подсетивши да нам Господ у Светој тајни крштења даје благодат Светог Духа, која нас просвећује, проповедник је поучио да енергије Божје треба да користимо на покајање, исправљање и делатну љубав према другима. Светитељка коју данас славимо, Света мученица Марина, је сав свој живот посветила Господу и дара Божјег није узалуд примила, поучивши се вери од своје дадиље, уз коју је примила Свето крштење, будући потекла од родитеља незнабожаца.
– Она (Света Марина) је одлучила да се сва посвети Богу своме. Зато је стекла толику благодат Божју да је могла са премудрошћу у Господу да одговара кад су је извели пред незнабожачки суд.Могла је храбро да одбије да призна незнабожачке богове, да призна цара за бога, јер су то незнабошци тражили од хришћана. Благодаћу Божјом и својом силном вољом и љубављу, она је била спремна да буде најзверскије мучена, а да остане непоколебљива у томе. Господ је њу опорављао од рана које је задобијала- приближио је Владика Исихије детаље из житија Свете мученице Марине, једне од нарочито поштованих светитељки у српском народу. По узору на њу, закључио је ваљевски архипастир, и ми сами би требало да прихватимо искушења и страдања у свету на која ћемо, по нашој вери, наилазити да бисмо се утврђивали у свом веровању.
– Немојмо клонути када страдамо и када дођу туге, патње, раздори… Не клонимо духом, него као Света мученица Марина имајмо ту огњену веру и трпимо страдање, чинимо све што можемо да исправимо себе и околности које доводе до страдања. Држимо се непоколебљиво вере Христове! он ће нам дати утеху и да новом снагом идемо даље у нашој Цркви- поручио је Владика Исихије.
Након Свете Литургије, начињен је литијски опход и преломљен славски колач. Владика Исихије је честитао славу свечарима и свима који су дошли да прославе празник небеске заштитнице храма у Гуњацима.

Протонамесник Дарко Ђурђевић: Бог Отац и Господ Христос су веровали у нас

„Ми се окупљамо у Цркви Божјој да бисмо чули Бога, да бисмо Га видели и осетили и заједно са Њим се у Светој тајни причешћа сјединили“, једна је од порука литургијске проповеди протонамесника Дарка Ђурђевића, архијерејског намесника другог ваљевског, изговорене у Недељу 5. по Духовима, на празник Светог Кирика и Јулите, у Храму Покрова Пресвете Богородице. Објашњавајући важност молитвеног сабрања у светињама, отац Дарко Ђурђевић је истакао да не можемо бити деца Божја, пријатељи Божји, ако не долазимо да се сусретнемо са Њим, да чујемо шта нам Он каже, да кажемо понекад шта ми имамо… Свакако, у тој заједници једни са другима и са Господом живимо свој живот.
– Не може човек имати неког свог пријатеља, прогласити га за најважнијег, а да се никада не виђа и не чује са њим. У чему се огледа то пријатељство, ако се у тренуцима у којима нам је тешко или лепо не сусретнемо са пријатељима и не поделимо са њима то што имамо. Тако је и са Црквом Божјом. Из недеље у недељу долазимо да се сјединимо са Господом- рекао је отац Дарко Ђурђевић.
Објашњавајући смисао јеванђељског одломка о изгону злих духова у крдо свиња (Мт 8, 28-34, 9, 1), проповедник је истакао да из овог дела препознајемо да је Господ Христос Син Божји- истину коју су проносили Оци Васељенских сабора, које наша Црква такође прославља у овој недељи.
– Господ Христос је Своју жртву поднео за сваког од нас и то говори колико смо ми вредни и драги Богу. Вредни појединачно, али наравно и сви заједно као Црква Божја, јер жртвовати се можемо само за нешто у шта верујемо да заиста има смисла, да заиста има циља. Бог Отац и Господ Христос су веровали у нас и знали да та жртва није узалудна, јер ће нам отворити пут у живот вечни и бити једина која може нас да спаси- поручио је протонамесник Дарко Ђурђевић на Светој Литургији, којом је и началствовао у најстаријој градској светињи, уз саслуживање братства храма и појање певнице, као и молитвено учешће бројних верника.
Ј. Ј.

У оквиру својих годишњих активности, Православна народна хришћанска заједница „Воздвиженије Часног Крста“, у сарадњи са Планинарским клубом „Повлен“, од 24. до 26. јула 2024. године реализовала је камп „Лето на Повлену за децу и одрасле“, који је окупио 33 учесника. Поред предавања о екологији, лековитом биљу и сналажењу на терену, која подразумевају кампови ове врсте, полазници су били у прилици да и овога пута прошире своја знања о вери, древној светињи наше Цркве манастиру Жичи и њеној улози кроз историју српског народа. Како је ова година посвећена јубилејима Преподобног Оца Јустина- 130 година од рођења, 45 од престављења Господу и 10 година од преноса његових моштију, духовник ПНХЗ „Воздвиженије Часног Крста“ протојереј- ставрофор Милинко Јовић упутио је кратко слово и о великом научнику и молитвенику, чије молитве чувају верни народ ваљевског краја, али и све боготражитеље који му долазе на поклоњење у манастир Ћелије. Такође, приређене су и ликовна колонија, квиз из веронауке и радионице на којима су деца учила припремање славског колача. Како је један дан кампа био за време празника Иконе Пресвете Богородице Тројеручице, у част празника прота Милинко Јовић је преломио славски колач са учесницима. Током пешачења повленским стазама, планинари су обишли Стојадинову чесму, подигнуту у знак сећања на војника Стојадина Мирковића из оближњих Горњих Лесковица, који је изгубио живот на ратишту у Хрватској 1991. године.
Ј. Ј.

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је посетио 28. јула 2024. године многострадално село Велику у Епархији будимљанско-никшићкој, где је поводом осамдесете годишњице страдања Срба из тог и околних горњеполимских села служио свету Литургију у цркви Светих мученика Кирика и Јулите.

Саслуживали су високопреосвећена господа митрополити црногорско-приморски Јоаникије, милешевски Атанасије и захумско-херцеговачки и стонско-приморски Димитрије; преосвећена господа епископи пакрачко-славонски Јован, буеносајрески и јужно-централноамерички и администратор загребачко-љубљански Кирило и будимљанско-никшићки Методије; уз многобројно свештенство и благочестиви народ Плава, Гусиња, Рожаја, Андријевице, Берана и осталих горњеполимских места који поштујe и негује сећање на невину жртву првославних житеља страдалих у Велици и Горњем Полимљу 28. јула 1944. године. Обележавању осамдесете годишњице тог свирепог покоља присуствовали су г. Андрија Мандић, председник Скупштине Црне Горе; г. Никола Селаковић, министар културе Владе Републике Србије и изасланик Председника Републике Србије; г. Милан Кнежевић, политички првак српског народа у Црној Гори; представници Владе Црне Горе; амбасадори Руске Федерације и Републике Србије; истакнуте личности из политичког и друштвеног живота.

– Ваша Светости, добро дошли у свету Црну Гору, српску Спарту! Добро дошли у Епархију будимљанско-никшићку светим Георгијем и Савом освећену и облагодаћену, тамо ђе се српски крсташ вије, посмрчета косовскијех рада, а сокола ђе слобода грије од тужнога Видова и Велика дана. Добро дошли у Епархију будимљанско-никшићку Светог Василија што нам земаљским збором светиње и олтаре брани да закрили српство Црном Гором од небраће и преуми зле господаре. Добро дошли у Црну Гору часног, христоносног рода српског. Нека Бог да да ова посета Ваше Светости Епархији будимљанско-никшићкој буде нова нада новог доба за Црну Гору, доба у ком ће се мучеништво и жртва, песма и патња њене деце спојити у сложну и дивну хармонију са вером и умљем на корист Црне Горе, на дику и понос целог српства – поручио је Преосвећени Епископ будимљанско-никшићки г. Методије у свом поздравном слову.

– Браћо архијереји, народни прваци, председниче Народне скупштине Црне Горе, министри, представници Владе Црне Горе, представници Владе Србије и Председника Србије који сте дошли овде, Ваше Екселенције амбасадори Руске Федерације и Републике Србије, градоначелници општина, драга браћо и сестре,

Кад рече Господ: Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити; све како је писано, речено и проречено тако се и догодило. Син Божји ушао је у страшну драму овог света да својом смрћу очитује своју љубав према роду људском, а Васкрсењем потврди пут васкрсења свег потомства Адамова. Велика је место велике људске трагедије, најцрњи пад човеков и отпадија од Бога. То, нажалост, није једина Христова и Савина жетва у нашој прошлости, али је пресјајна и јединствена, чистилиште савести свих покољења до краја света и времена. Велика је наша народна Голгота, али у исто време наше народно васкрсење и духовно и морално. Баш као и Косово и Велика нас је учнила великим народом. Зато је Велика управо велика, превелика и пресвета од свих и од ових Светих мученичких душа освећена су тела њихова, а од светих тела њихових освећена је сва земља ова. У овај свети Великдан, као на Видовдан, треба сви да се сете мрака који је тог дана освануо српској деци. И на светој земљи овој нека се сви поклоне светим душама крстоносних страдалника и мученика наших. Нека из дубине срца и савести сагледају сви ову страшну и превелику трагедију да би је ум људски умео и могао обаснити. Некада је Свети владика Николај Велимировић говорио у Лондону: Има један храм и већи, и лепши, и вреднији и светији од овог вашег прелепог и пребогатог храма – храм саздан од лобања и костију мог народа који се диже небу под облаке. А ти народе српски, не клони. Трајао си вековима и подносио муке свакојаке. И Христос је морао поднети патње за истину и слободу, али је Христос васкрсао и дао нама и цилом свету залогу да ће правда увек победити! Славимо Васкрс Христов, јер је Васкрс Његов јемство нашег спасења! Ваша Светости, све Душана земље што су биле духовном се престолу Српске Цркве поклониле! А Ваш златни грб пољубио сваки Срб! С мора до Дунава, опет Српство мило, с Вашом Светости у Христу – једно било! У јединству жељну народа српскога, под крилима златним орла ловћенскога биће свакој патњи крај, а по свему српству рај – беседио је владика Методије.

Његова Светост Патријарх г. Порфирије је казао да после „ових дубоких, садржајних, надасве истинитих речи, речи љубави владике Методија, могао би да каже само Амин, а та реч у српском језику значи: Нека тако буде или Тако је!

– Не бих имао шта да додам и најбоље би било да кажем само Амин заједно са свима вама, али опет због љубави према Господу и љубави владике Методија, свештенства и монаштва и свих вас који сте дошли овде дужан сам у најмању руку да се заблагодарим Једном у Тројици великом Богу и Спаситељу нашем што нас је сабрао овде да потврдимо и покажемо да смо народ Божји, да смо Црква Христова, да смо једно у добру, у врлини, у вери, Христом и у Христу, да смо једно независно од тога да ли нас деле географске, социјалне, психолошке, па и политичке и сваке друге границе. Све те границе имају свој почетак у историји, али имају и свој крај. Црква као тело Христово, као небоземни организам, нема и не познаје границе. Управо због Цркве и Црквом због Христа и због вере светосавске и православне једно смо где год да смо! Један смо народ светосавски, православни Христов народ, српски народ, али баш зато што смо један Христов народ, народ Цркве за коју нема границе, чак ни између неба и земље, историје и метаисторије, једно смо и са свим нашим браћом и сестрама, оцима и праоцима који су пострадали и из овог света отишли где год да њихове мошти и кости почивају. Једно смо са прошлошћу, једно смо сада, једно смо и у будућности. Једно смо у вечности – поручио је патријарх Порфирије, чију беседу у целости можете прочитати ОВДЕ.

У знак љубави и поштовања Епархије будимљанско-никшићке, клира и верног народа, епископ Методије је уручио на дар патријарху Порфирију жезал – символ духовне власти. На крају свете Литургије служен је мали помен, а затим је освештан и преломљен славски колач. Домаћин овогодишње славе је братство Јокић, а ту част за наредну годину преузели су надлежни парох Миленко Ралевић и братство Радуловића. Уследио је пригодан културно-уметнички програм током којег је беседио академик Јован Делић, потпредседник Матице српске.

***

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве на редовном заседању 24. маја 2017. године у Београду, на предлог тадашњег Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија, данас Митрополита црногорско-приморског, прибројао је лику светих мученике величке и горњеполимске. У диптих светих тада су прибројане српске жртве нацистичког терора из Велике Ржанице и Горње Ржанице испод планине Чакор пострадале 28. јула 1944. године, придружујући им и 28 деце уморене глађу у плавском затвору 1941. године. Припадници злогласних немачких дивизија Принц Еуген и 21. СС брдске Скендербег су, на празник Светих мученика Кирика и Јулите, за само два сата у горњеполимским селима зверски поклали или живе у ватру бацили 427 српских нејачи, деце, жена, стараца и осталог ненаоружаног становништва. Само 171 дете и младих старости до 20 година побијено је тада на правди Бога. Велика, као најстрадалније село у Горњем Полимљу, постала је местом саборног помињања свих горњеполимских жртава пострадалих од наци-фашиста током Другог светског рата. У покољу у Велици су, поред Немаца, учествовали и балисти и вулнетари (тзв. муслиманска милиција) из Плава, Гусиња, Бихора и са Косова и Метохије, од којих су многи после рата, у време комунистичке власти, уживали чак и повластице. Ови нацистичко-фашистички злочини се, сразмерно броју становника Велике и Горњег Полимља, по монструозности и брзини извршења сматрају међу најтежим у Европи током Другог светског рата. У селима подно Чакора није било куће у којем није страдало двоје или више укућана. Многе породице и куће су заувек затрте, било је и по петанаест убијених из једног домаћинства, а остало је забележено да је породици Гојковић убијено преко двадесет чланова. Посебно тешко су пострадале породице Кнежевић, Вучетић, Живаљевић, Пауновић, Томовић, Бјелановић, Јокић, Поповић, Симоновић, Стешевић…

Црквено-народни сабор одржава се сваке године на дан спомена Светих новомученика величких и горњеполимских 28. јула, када Црква слави и Свете мученике Кирика и Јулиту. Потомци жртава, у знак молитвеног сећања на мучеништво својих предака, почели су градњу цркве Светих Кирика и Јулите 28. јула 1994. године, када је темеље храма освештао блажене успомене Митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Завршену цркву су освештали 28. јула 2001. године митрополит Амфилохије и епископ Јоаникије.

Икона Пресвете Богородице Тројеручице је заштиница хора при Храму Вазнесења Господњег на Убу. У самој порти овога храма са северне његове стране постоји и мали храм посвећен управо Чудотворној икони Пресвете Богородице Тројеручице. Празнично молитвено славље отпочело је у среду уочи празника празничним бденијем, којим је началствовао протојереј Станиша Ђокић  уз саслуживање ђакона Марка Филиповића.

Евхаристијским сабрањем началствовао је архијерејски намесник тамнавски протојереј-ставрофор Небојша Миливојевић уз саслуживање свештенослужитеља из тамнавског намесништва. У својој беседи прота Небојша подсетио је вернике на живописан историјат ове чудотворне иконе нагласивши овом приликом потребу непрестаног захваљивања Господу и Пресветој Богородици од стране сваког хришћанина.

Након Литургије у Храму Вазнесења Господњег кренуло се у литију до Храма Превете Богородице Тројеручице, где су уследили  резање славског колача и освећење жита.

https://www.crkvaub.rs/vesti/crkva/praznik-ikone-presvete-bogorodice-trojerucice-u-ubu

Манастирском панагиру присуствовали су и представници неколико светогорских манастира, као и монаси из скитова и келија, свештенослужитељи из СПЦ, поклоници из Србије и других земаља. За десном певницом појао је старац Дамаскин из Новог Скита са својим монасима, док је за левом певницом појала братија из хиландарске келије Светог Николаја „Буразери“. Након Свете Литургије, у манастирској трпезарији послужена је славска трпеза.

Дечји дар Хиландару

На данашњи празник, икону Тројеручицу краси и посебан дар, цветни украс од папира који су израдила деца. Деца, узраста од 5 до 14 година, учесници ликовне радионице „У наручју Хиландара“, у оквиру подухвата „Хиландар српској деци“, у организацији Добротворно-образовног удружења Светог манастира Хиландара „Теофил 1198“, из Чачка, направила су цветни венац за хиландарску икону Богородицу Тројеручицу. Примивши поклон, игуман Методије изразио је велику захвалност деци на труду и љубави.

У време док сам водио Центар за проучавање и употребу савремених технологија при нашој помесној Цркви, стручној јавности сам, на основу вишегодишњег проучавања утицаја технологије на човека и друштво, предложио употребу методологије троструког кључа за „откључавање“ сложених технолошких дилема 21. века. Основна идеја тог приступа била је да се савремени технолошки изазови посматрају у три различита узастопна пролаза – критичком, контекстуалном и концептуалном – да би одговор био целовит и адекватан. У наредним редовима ћу применом те методологије пружити скромни допринос отвореној јавној дебати која се тиче предлога пројекта ископавања руде литијума (прецизније: минерала јадарита који у себи садржи литијум) у долини Јадра.

Први ниво методологије троструког кључа захтева непристрасну критичку анализу примене одређене технологије у пракси. Та анализа се изводи у pro et contra форми и тиче се студиозног одмеравања утврђених добрих и лоших страна конкретног технолошког решења. У досадашњој полемици у вези са ископавањем литијума сасвим јасно су се профилисале позиције „за“ и „против“. У првој се истиче приход који би рударењем литијума у долини Јадра био остварен и убрзан индустријски развој наше земље. Супротна позиција напомиње велику вероватноћу озбиљног угрожавања животне средине, узевши у обзир локацију потенцијалног рудника и ранија горка искуства неких држава. На пољу сучељавања ова два аргумента наредних месеци се очекује још интензивнија расправа српских стручњакâ, поготово из области хидрогеологије, биологије, екологије и економије.

Начелно гледано, овај почетни, критички ниво опсервације је потребан, али не и довољан, но тема ископавања литијума у Србији је крајње специфична. Наиме, веома лако се може десити да ниво критичке опсервације уједно буде и завршни уколико стручна јавност и даље буде изразито подељена. Разлог је једноставан: у cost-benefit анализи не постоје финансијске добити, ма колике биле, које могу покрити штету евентуалног угрожавања животног простора, а подељеност стручњакâ аутоматски значи и неизвесност која у домену заштите животне средине није паметна.

У наредном периоду ће се, највероватније, добар део тежишта полемике пренети и на саму могућност давања пуних гаранција очувања природног окружења, што ће посредно отворити тему личне одговорности. Подсетимо, с тим у вези, да у своје време уопште није предвиђен настанак глобалне еколошке кризе, а да за њу данас нико не одговара упркос очигледним последицама које сви осећамо на својој кожи. Стога се већ на првом нивоу критичког испитивања постављају два сувисла питања. Прво гласи: ко уопште може дати стабилне и одговорне гаранције за употребу технологије која је већ показивала негативан утицај на екосистем? Друго је: на који начин било ко лично може одговарати за евентуалну штету која би могла настати деценијама касније, кроз кумулативни ефекат примене те технологије?

Други ниво испитивања у оквиру методологије троструког кључа је контекстуални. Њиме се апострофира значај проучавања друштвеног оквира примене одређене технологије. То је јако важна тема јер је примећено да коришћење идентичне технологије у различитом друштвеном контексту често не даје сличне резултате. Стога је у разматрање ове теме неопходно укључити правнике, политикологе и социологе. На овом нивоу испитивања јасно примећујемо да је предлог пројекта ископавања литијума у Србији од самог почетка par excellence политичко питање које има шири геополитички контекст у који смо, хтели – не хтели, увучени од стране моћних глобалних корпорација и светских сила. Притисак (неко би рекао: подршка) две водеће западноевропске државе у погледу ископавања литијума у долини Јадра само су јасан одраз прагматичних геостратешких интересâ, а не бриге за нашу земљу. Све наведено имплицира потребу формирања прецизних механизама који би нас штитили од претварања Србије у рударску колонију. То, међутим, није ни једина ни главна тема коју треба разматрати у домену контекстуалне опсервације. Главни изазов је оштра поларизација у српском друштву, која може довести чак и до грађанских немира, којима би се радовали само српски непријатељи. Стога је решавање литијумске загонетке без узимања у обзир сложеног друштвеног контекста чист авантуризам који може имати несагледиве последице.

И на крају, преостаје нам концептуални ниво сагледавања овог технолошког пројекта, који је везан за проучавање концептуалне дубине и технолошке конвергенције. Технологија литијум-јонских батерија је релативно брзо потиснула претходну, никл-кадмијумску, а већ сада постоје назнаке о њеној конвергенцији ка будућим решењима која ће извршити нову смену технолошких генерација. Ипак, ово су само процене које се заснивају на одређеном степену вероватноће. Постоји, међутим, тема о којој на овом нивоу анализе можемо разговарати са потпуном извесношћу. Она се тиче комплементарности концепције пројекта рударења литијума са раније донетим стратешким документима Републике Србије везаним за друштвени интерес који се тиче есенцијалних ресурса – здравог ваздуха, чисте воде, плодног земљишта и квалитетне хране. Одговор на питање у којој мери постоји судар концепција на овом пољу остављам за разматрање стручњацима из датих области.

Лични став аутора текста је да актуелни предлог ископавања литијума у долини Јадра не може издржати темељну критику. Једноставно говорећи, на основу свега што смо до сада чули у јавној дебати, здраворазумско расуђивање указује на то да је ризик превелик за територијално малу земљу попут наше, поготово стога што би евентуалне последице биле практично неотклоњиве. Код територијално великих и индустријски развијених земаља (попут оних које нам сугеришу ископавање јадарита) ситуација је, рекло би се, значајно другачија јер због величине своје територије оне могу да експлоатишу руду литијума на локалитетима који носе неупоредиво мањи ризик од настанка еколошке катастрофе. Стога је мудро да великим државама уступимо авангардну позицију у домену технологије рударења литијума, али на њиховој сопственој територији, а да ми, који смо територијално мали, помно пратимо њихове активности и учимо на њиховом искуству.

Уосталом, чему толика журба? Литијум неће побећи из долине Јадра и стрпљиво ће чекати подно Цера све док технологија његовог ископавања не постане потпуно безбедна. Тачније – ако то икада постане.

Презвитер др Оливер Суботић,
управник Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке

https://xn--80apao0a3l.xn--90a3ac/%D1%82%D1%80%D0%BE%D1%81%D1%82%D1%80%D1%83%D0%BA%D0%B8-%D0%BA%D1%99%D1%83%D1%87-%D0%B7%D0%B0-%D1%81%D0%B0%D0%B3%D0%BB%D0%B5%D0%B4%D0%B0%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D1%98%D1%83/