Аутор: Marina Marić

У Господу је у уторак 11. августа уснуо протојереј-ставрофор Митар Миловановић, умировљени свештеник убски, који је активно 43 године духовно водио народ Тамнаве; у првим деценијама беспоштедно и храбро исповедајући Христа у време комунизма, док је други део своје службе посветио подизању велелепног Храма Вазнесења на Убу. Био је дугогодишњи архијерејски намесник тамнавски, али и носилац највиших црквених одликовања – Ордена Светог Саве и Ордена Светог Николаја.

Прота Митар Миловановић је рођен 14. августа 1950. године у Овчињи, код Бајине Баште од оца Живорада и мајке Софије. Завршио је Богословију Светог Саве у Београду, а током раних година парохијске службе и Православни богословски факултет у Београду. Блаженопочивши Епископ Јован (Велимировић) рукоположио га је у чин ђакона 12. септембра 1971. године, а 21. септембра, на Малу Госпојину, и у свештенички чин. Цео пастирски век провео је на Убу, 43 године био је парох овог места, које је од некада мале вароши, постао значајни црквени центар Тамнаве. Прве деценије проте Митра обележене су служењем у време комунистичке репресије, када је прота показивао храброст у својим проповедима, али и непоколебљиву веру, која је била пример новим генерацијама свештенослужитеља. Како је Богомољачки покрет готово замро након Другог светског рата, прота Митар га је обновио 1977. године и остао њихов духовник пуних 20 година, радећи на окупљању верника око Цркве. Био је међу потписницима Апела за заштиту српског живља и светиња на Косову и Метохији, документа из 1982. године, који су потписали Митрополит Амфилохије Радовић, Епископ Атанасије Јевтић, мати Гликерија, игуманија Манастира Ћелије…

Највише је себе уложио у градњу новог Храма Вазнесења Господњег, у периоду од 1998. до 2011. године. Епископи ваљевски Милутин и викарни хвостански (а сада Митрополит милешевски) Атанасије служили су Свету Литургију и освештали храм 18. септембра 2011. године. Том приликом прота Митар је добио највише одликовање СПЦ – орден Светог Саве, заслужен четрдесетогодишњим трудом и улогом у животу Цркве.

Отац Митар је током своје пастирске службе учествовао и на бројним научним скуповима, трибинама, предавањима – на Шестом симпосиону свршених теолога 1984, као и на Симпосиону православног свештенства 1998. године. Написао је „Књигу о Арсенију“, посвећену архимандриту Арсенију, игуману Манастира Каона, који се упокојио 2013. године. Књига је објављена у Ваљеву 2016. године, у издању Српске Православне Епархије ваљевске.

Дуго времена је обављао и дужност архијерејског намесника тамнавског, од 1996. до 2017. године. А у пензију је отишао 5. октобра 2014. године. Епископ Милутин му је тада уручио Орден Светог владике Николаја, као највише признање Ваљевске епархије, а у свом слову посебно је истакао његову ревност, проповедничку храброст и заслуге за изградњу новог убског храма.

За његов покој и пут ка Царству Божијем моле се његова протиница Десанка, кћерке Драгица и Милица, зет Милан, унучад, Ђорђе, Стефан и Ана. Заупокојена Литургија служи се у четвртак, 13. августа, од 8 часова, а опело истог дана од 12.30 сати у Храму Вазнесења Господњег на Убу.

Протојереј Милан Ристивојчевић

У порти Храма Покрова Пресвете Богородице 10. августа, бројни заинтересовани су могли да погледају документарни филм „Свети Јаков Тумански“, Бошка Милосављевића, аутора више документарних филмова и професора српског језика и књижевности, Ваљевцима познатог и од прошле године, када је такође у оквиру Тешњарских вечери приказано његово остварење о великом добротвору Сими Игуманову. Добродошлицу госту пожелео је протонамесник Величко Илић, старешина Храма Покрова Пресвете Богородице, а режисер филма је у кратком обраћању пред пројекцију истакао да је мало релевантних и поузданих података о животу Светог Јакова доступно, за разлику од предањских и легандарних мотива. Посебну драж филму даје мати Гликерија, игуманија Манастира Ћелије, која се као девојчица сусрела са Светим Јаковом.

Филм прати хронолошки живот Радоја Арсовића, школовање у Француској, докторске студије, повратак у земљу, просветитељски рад, монашење, подвижнички живот и страдање. Публици су посебно били занимљиви делови који се тичу његовог сусрета са Светим Владиком Николајем, када је доживео својеврсни преображај, одбацивши световни живот, научну каријеру, посветивши и предавши себе у потпуности Господу. Такође је многима пажњу привукао детаљ који се односи на његов дуг искушенички период, али и на бројне дарове којима га је Господ наградио. За редитеља и његов тим посебно је било изазовно приказати како Свети Јаков ћути, јер је познато да је мало и ретко говорио. У филму учествује и мати Гликерија, игуманија Манастира Ћелије, која је као девојчица од 9-10 година срела Светог Јакова, што је на неки начин утицало да и она крене његовим путем. Дочаране су и патње и муке које је светитељ претрпео од иследника комунистичког апарата, а од којих је и пострадао.

Филм је сниман две године, у сарадњи са Манастиром Тумане, где и почивају мошти овог угодника Божјег. Утисак свих сабраних да је ово остварење, не само испунило њихова очекивања, већ  их је духовно оснажило и укрепило.

Један од највећих глумаца данашњице – Хаџи Петар Божовић, и ове године ће, у оквиру 39. Тешњарских вечери, највеће градске манифестације, у порти Храма Покрова Пресвете Богородице вечерас са почетком у 20 сати, Ваљевцима и гостима произнети неке од најлепших поетских и прозних текстова, овога пута у славу Светог Саве, уз пратњу Хора „Хаџи Рувим“, под управом Милице Степановић Баба-Милкић, каже протонамесник Слободан Алексић, главни и одговорни уредник нашег радија.

Прослава небеског заштитника Храма Светог Пантелејмона на Дивчибарама отпочела је у петак, 7. августа 2026. године наступом уметнице Анђеле Кулић. Наредног дана, организована је акција добровољног давања крви у Црквеном дому, а након вечерњег богослужења предавање „Да ли је болест казна, опомена или милост“ је одржао протојереј-ставрофор Милош Весин, коме је присуствовао и Преосвећени Епископ ваљевски г. Исихије.

Један од најбољих проповедника Српске Цркве данашњице, свестрани интелектуалац и духовник широког дијапазона деловања током тродеценијског старања о српској дијаспори у Америци (Чикаго, Илиноис) и упоредо присуства у матици, умировљени протојереј-ставрофор Милош Весин, данас свештенослужитељ у родном Новом Саду, одржао је сјајно предавање о теми „Да ли је болест казна, опомена или милост“, једној од најактуелнијих још од времена земаљског живота Господа Христа до данас и најзахтевнијих у погледу покушаја да се ваљано расветли и дође до целисходних одговора како за оне утврђене у вери, а још више за још увек неоткривене у јеванђељској науци. Прота Милош Весин, како је у уводу навео старешина Храма Светог Пантелејмона на Дивчибарама, протонамесник Стеван Сировљевић, посетио је више од 7 хиљада пута браћу и сестре у Христу у болесничким постељама, пруживши им утеху и наду. Тај део његовог бројним достигнућима богатог прегалаштва чини га најпозванијим да говори о болести која се збива по Божјој вољи у животима људи. Навечерје празника Светог великомученика и исцелитеља Пантелејмона несумњиво је за причу о здрављу и болести најбољи тренутак, будући да њему посвећену дивчибарску светињу верни народ походи ради духовног оснаживања и молитве за исцељење уколико је болест наступила.

У уводном делу излагања, прота Милош Весин је поставио интересантно питање: “Зашто се у нашем језику место у ком се људи лече зове „болница“, а не „здравница“, будући да је реч о месту на које људи долазе по здравље, а не по болест?“ Наравно, ту долазе болесни људи, али увек треба имати поглед усмерен ка напред, мишљења је предавач. Болест је бол- субјективно и непријатно опажање нечега што условљава оштећење нашег ткива (органа) или душе. Према мишљењу почившег академика др Владете Јеротића, данас је све психосоматика и нема обољења које није психопатолошког порекла (канцер, болести кардиоваскуларног система), навео је прота Весин, уз подсећање на мудрост великана савремене српске науке. По промислу Божјем, људски организам је мудро устројен. Постоје рецептори за бол и данас се средства за његово отклањање у апотекама највише продају. То је, истакао је прота Весин, наличје медицине данас, јер се отклања само последица бола, али се не тражи узрок. О болу као шанси која се даје од Бога човеку, писао је академик Јеротић. Узрок физичког бола је једноставно наћи, али када је реч о душевном болу, ситуација је много компликованија због чега данас психијатри и психолози имају много више посла него икада раније. Разлог томе јесте емотивна незрелост људи, а човек би требало да буде емотивно зрео да би могао да се носи са изазовима у савременом животу, рекао је предавач. Највећа мана савремене психијатрије јесте то да савремена психијатрија уопште не прави разлику између менталних, душевних и духовних поремећаја. Једноставно, све своде на ниво менталног. Хрватски психијатар Роберт Торе у делу „Лудило узвраћа ударац“ помиње да су корени прве делотворне бриге о душевно и духовно поремећеним људима били у манастирима древне Византије, што историја савремене медицине прећуткује, упутио је прота Весин слушаоце у стваралаштво великог лекара са простора суседне земље. Такође, први дубински психолози налазе се међу оцима египатске пустиње, Светим оцима Православне Цркве, који су били велики подвижници и најобразованији људи свог времена – Свети Григорије богослов, први хришћански отац који је Христа назвао „првим терапеутом“, а свештенике терапеутима…

Говорећи о свеприсутнијем феномену нашег времена- депресији, прота Весин је подсетио на старословенску реч „униније“, која означава душевно стање које за последицу има очајање.

Бол се у Светом писму помиње око 70 пута. Међутим, истакао је предавач, први прави бол био је осећај огољености Адама и Еве после првородног греха. Адам се скрива од Бога, поставши свестан да је наг након сагрешења.

• Суштина наготе није да се човек физички свуче, него да буде огољен од најпотребнијег односа са Творцем. Тумачећи ово место, Свети Владика Николај такорећи Богу „ставља у уста“ речи:“Адаме, зар сам ја разлог за страх?“ Заиста, како би изгледала људска историја да је Адам смео да каже:“Извини, опрости…“ Питање је:“Да ли је Бог равнодушан према нашем болу?“ Било је већ у 2. веку тумачења међу хришћанским учитељима и философима који су рекли да Бог јесте створио свет, али Он је једна удаљена монада потпуно незаинтересована за оно што се дешава у свету. Први који је реаговао био је Свети Јустин мученик и философ, који је рекао:„Рећи да је Бог створио свет па се удаљио од њега, било би равно лудости.“ Бог саучествује у сваком догађају, а то што бол и патња заузимају данас много места је резултат погрешно употребљене слободне воље, односно самовоље. Бог никога ни на шта не приморава- приближио је прота Милош Весин ранохришћанска учења о присутности Бога у сваком тренутку постојања Његове творевине.

Бог је Тај Који је исцелитељ и Његова се милост излива преко Светог Пантелејмона и других великих исцелитеља, који и данас чине чуда. У прилог томе говори и више од милион поклоника из целог света који су сатима чекали да се поклоне Појасу Пресвете Богородице, што је код недобронамерних људи изазвало коментаре о фетишизму и сл. то говори колико немамо талента за радовање, оценио је прота Весин.

• Колико пута у себи у току дана опсујемо? Колико пута се и наглас опсује? Људи себе оправдавају па кажу да је то вентил. То није никакав вентил, то је отров који трује наше мисли и језик… Псовање је болест зато што открива дубље пориве о којима се данас на овим просторима уопште не говори. Погледајте какав је садржај наших псовки! Ко се највише псује? Оно што је најмилије- Бог, мајка, сестра, сунце, мајчино млеко… То говори да смо оно што је Бог дао као најдрагоценији дар да се кроз то пројављује људска блискост благословом Божјим, да се из контакта двоје људи ново биће, ми смо то претворили у средство вређања- скренуо је пажњу прота Милош Весин на несрећу нашег народа узроковану одступањем од вредности који су га вековима одржавале.

До доласка Господа Христа, постојало је схватање болести као нечега до чега је дошло услед сагрешења оног ко је болестан, његових родитеља или даљих предака, подсетио је отац Милош Весин, наводећи пример слепог човека за чији хендикеп Господ Христос каже да је дат како би се „јавила дела Божја на њему“. Дакле, реч је о болести као милости.

• Хајде да уземо четворицу светитеља из релативно новијих времена- Светог Серафима Саровског, Светог старца Порфирија Кавсокаливита, Светог старца Пајсија и Светог Никифора лепрозног! Сва четворица су имала изузетне здравствене тегобе, али ниједан од њих се никада није молио Богу за своје здравље. Они су то примили као благослов, као жалац да се не погорде. Како је Бог одговорио на њихово трпљење? Дао им је благослов да исцељују болести других људи. И данас људи долазе код њих и добијају благодат исцељења- једна је од поука протојереја-ставрофора Милоша Весина.

Попут одузетог који је у Бањи Витезди лежао 38 година, склони смо да кажемо да немамо човека, заборављајући од кога заправо треба да тражимо помоћ, те на неки начин одбијамо да будемо здрави.

– Ми имамо Богочовека, Кога заборављамо! Стално се ослањамо на човека и тражимо везе код човека преко човека, а Богочовек стоји ту, нуди Своју помоћ… Болест и те како може да буде милост Божја, не мора да буде казна, али увек је опомена која нас позива на промену, преумљење и покајање –закључио је прота Милош Весин своје предавање које је, као и свако раније, било изузетно посећено и примљено у овдашњем верном народу. По завршетку излагања, гост из „Српске Атине“ је одговарао на питања сабраних на Дивчибарама, који су желели да прошире своја знања о овој теми.

Ј. Ј.

Јеванђељску причу о исцељењу падавичара у Х недељу по Духовима у Храму Покрова Пресвете Богородице тумачио је протојереј-ставрофор Драган Алексић, који је и началствовао Светом Литургијом. Саслуживало му је више свештенослужитеља, у молитвеном присуству верника, којима је прота посебно говорио о предстојећем Великогоспојинском посту и Светом Пантелејмону који се такође слави 9. августа. „Треба веру своју да јачамо и да љубимо једни друге, да волимо светитеље, да им се молимо да буду наши заступници пред Богом“, рекао је прота, закључивши да постом тело своје стишамо како бисмо стекли духовне полодове.

Протонамесник Зоран Миликић служио је Свету Литургију и беседио у Манастиру Боговађа 9. августа, на празник Светог великомученика Пантелејмона и у Недељу Х по Духовима. Говорећи о овом угоднику Божјем, отац Зоран је истакао да је Свети Пантелејмон имао много вере и труда за Христа, који ће и нама бити потребан у предстојећем Великогоспојинском посту, почев од 14. августа. „Христос нас позива да имамо љубави једни за друге“, додао је беседник, позвавши вернике да увек и свугде славе име Божје.

У храму Силаска Светог Духа на апостоле у Обреновцу, у недељу десету по Духовима, када молитвено прослављамо и Светог великомученика и исцелитеља Пантелејмона, беседио је јереј Слађан Филиповић.

Говорећи о светом јеванђељу, отац Слађан је истакао значај вере, коју Господ упоређује са зрном горушичиним. Нагласио је да се од човека не тражи да одмах буде велики верник, већ да започне малим кораком – молитвом, праштањем, добрим делом и поверењем у Бога.

Посебно се осврнуо на празник Светог великомученика и исцелитеља Пантелејмона, подсетивши да исцељење није само здравље тела, већ пре свега здравље душе и мир у срцу.

crkvauobrenovcu.rs

У недељу Х по Духовима у Саборном храму Васкрсења Христовог сабрао се велики број верника на Светој Литургији којом је началствовао протојереј Драган Јаковљевић, старешина светиње, а на којој је беседио протонамесник Дејан Трипковић, подвукавши да живимо у палом свету, те да варамо једни друге, лажемо Бога, јер смо се много пута у својој историји одвојили од њега. „Једини разговор душе са Богом је кроз молитву“, истакао је беседник, а из наше молитве ће изаћи добра дела.  У наставку проповеди отац Дејан је рекао да са вером нема компромиса, јер она није привезак, него живот. Додао је да прослављамо Светог Пантелејмона, који је мученички страдао, закључивши да треба да учимо на грешкама и добрим делима својих предака.

Вечерас са почетком у 20 часова у порти Храма Покрова Пресвете Богородице, у оквиру 39. Тешњарских вечери, биће приказан филм Бошка Милосављевића „Свети Јаков Тумански“, посвећен једном од двојице новопросијавших светитеља, чије се мошпти налазе у Манастиру Тумане, и над којима се моле бројни верници. „Хтео сам да прикажем портрет вредног и необичног монаха, о којем мало знамо, а за кога је доста тога предањског и легендарног присутно“, каже аутор филма, иначе професор српског језика и књижевности, али и аутор више филмова о великим личностима српске културе и духовности.

Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Исихије служиће у среду 12. августа, на празник Преподобне мати Ангелине Српске, Свету Архијерејску Литургију у храму посвећеном овој светитељки у Туларима, са почетком у 9 сати.