Месец: октобар 2025.

Четврти Симпосион у славу и част Светог Николаја у Ваљеву 18. октобра, отвара ђакон др Ивица Чаировић, професор Православног богословског факултета у Београду, са темом: „Историјски контекст мисионарске делатности Светог Николаја Лелићког“. Истиче да је светитељ једна од најзначајнијих личности не само у Цркви прве половине ХХ века, већ и у читавом тадашњем друштву. „Он није само старац који помаже духовно, већ и активно учествује у друштвеним догађајима“, подвлачи професор, додајући да је Николајева мисија најдаљих одјека имала у највећим искушењима. „Свети Николај би се данас оштро супротставио глобализму, а његова идеја о свечовеку била би у заветрини“, закључио је професор Чаировић.

Братство Покровске цркве обрадовало је парохијане новим бројем листа „Покровски благовесник“, чија је централна тема праштање, јер како каже протојереј Зоран Павловић, нови уредник часописа, оно је стуб хришћанског живота. Отац Зоран представља и текстове свештеника др Душана Ђаковића и Слободана Алексића, и ђакона Душка Перића, везане такође за централну тему, као и упечатљиве беседе свештеника Радомира Алексића и Бранка Чолића. Заинтересовани могу прочитати и редове посвећене Црквеној новој години које потписује ђакон Немања Арсеновић, а најмлађи научити и забавити се кроз задатке које је за њих припремио отац Драган Станојевић. Парохијани који славе у наредном периоду добиће од својих пароха примерке, а они који не славе, могу свој број потражити у Покровској цркви.

Како ће се овогодишњи Симпосион у славу и част Светог Николаја шире и темељније бавити његовом црквено-просветном мисијом, тако ће се протојереј-ставрофор проф. др Дарко Ђого, декан Православног богословског факултета „Свети Василије Острошки“ у Фочи,  осврнути на Николајеве најраније списе, посвећене стању у богословијама, које повезује са стањем народа и друштва у целини. Одрастао на делу Светог Николаја, прота Ђого додаје да су неопходне промене, како у богословијама, тако и у народу, односно да образовање друштва мора имати духовни корен. Подвлачи да је Свети Николај био толико широк у свом времену да је важно да његове идеје данас у потпуности заживе.

Протођакон Радомир Врућинић, ректор Богословије Светог Саве у Београду, један је од предавача на четвртом Симпосиону посвећеном Светом Николају Српском, који се одржава у суботу 18. октобра, са почетком у 11 часова у Свечаној сали Вишег јавног тужилаштва у Ваљеву. У оквиру прве сесије говориће на тему: „Свети Владика Николај Жички – обновитељ црквене просвете“. Истиче да је Лелићки Златоуст инсистирао на реформи богословија, на измени плана и програма предмета, на практичним стварима, да оно што млади богослови уче, то и примене, затим на ширем образовању будућих свештеника, али и да сваки професор има отворен и искрен приступ сваком ученику. „Желео је атмосферу дома и породице у богословијама“, истиче наш саговорник, чије ће предавање бити веома драгоцено за све просветне раднике.

У вези са медијским промоцијама „Шакти фестивала“, који се одржава у периоду од 15-19. октобра 2025. у „Моханђи центру мира“ (Обреновац), Апологетски одсек Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке има дужност да обавести верни народ о неким важним подацима везаним за личност која стоји иза поменутог догађаја.

Моханђи, индијски гуру који је последњих година стекао следбенике како у Србији, тако и широм света и региона, представља један од савремених феномена глобализоване духовности. Његово учење се ослања на елементе хиндуистичке филозофије, мистике и ритуализма (јоге и медитације), али се истовремено прилагођава модерном, секуларизованом човеку који тражи духовни смисао, а којег му он нуди ван институција и на посве специфичан начин. Управо тај спој архаичних источњачких симбола са савременим маркетиншким приступом представља и његову највећу снагу, али и најслабију тачку.

Моханђи је својеврсни „духовни извођач радова“ глобализма, у смислу да треба да понуди широким масама утеху и „мирну савест“ док систем остаје нетакнут и наставља свој пут. Његова стратегија иде у правцу стварања и покретања глобалне мреже духовних, образовних, као и наменски одабраних друштвених програма и система, где најзначајније место заузимају миротворни и хуманитарни активизми. Своје „подружнице“ оснива по регионалном и националном кључу. Тако широм света настају мреже „Моханђи центара“ и школа које се повезују са локалним и међународним властима.

Са јасно изграђеним имиџом „човека света“, духовног вође, филантропа, хуманитарца…, Моханђи самоуверено наступа као учитељ живота, терапеут, исцелитељ…. Његова организација посвећује велику пажњу визуелној презентацији, друштвеним мрежама и глобалној мрежи волонтера. Тај приступ у великој мери подсећа на методе које користе велике корпорације: пажљиво брендирање, слогани и инсистирање на позитивном искуству следбеника.

Харизматичан, као сваки мисионар, он заинтересоване и добронамерне полазнике, неосетно уводи у специфичан духовни систем. Инсистира на „универзалној љубави“ и синкретизму, често тврдећи да све религије воде истој истини. Кроз хуманитарне пројекте и школе за младе, Моханђи уводи нове генерације у „универзалну духовност без религијских граница“, што је у суштини духовна идеологија глобализма. Његова мрежа фондација, хуманитарних организација, школа и „центара за мир“ делује уиграно, као део структуре једног ширег система: радионице, програми за децу, духовни ретрити…

Када се уђе дубље у садржај Моханђијевих беседа и књига, уочава се да је велики део изреченог скуп општих места: „живети у љубави“, „превазићи его“, „служити човечанству“. То су несумњиво узвишене и лепе поруке, али им недостаје јасна богословска и философска дубина. Његове мисли су често ближе психолошким саветима за свакодневни живот него озбиљном духовном искуству какво описује православна мистика. Моханђијева организација систематски изграђује његов култ: његова слика, његове речи, његов лик постају предмет пажње и дивљења.

Опасност за православне вернике јесте у томе што се учење Моханђија представља као нешто што „може да се комбинује“ са било којом вером, па и са православним хришћанством, што је давно виђен покушај да се православна вера „помири“ са источњачким гуруизмом. Посебно је погубно што многи наши људи, под утицајем познатих личности из света спорта, медија, бизниса… заиста мисле да могу „помирити“ православну веру са гуруистичким учењем, што је апсолутно немогуће.

Највећа разлика између православне духовности и гуруистичких „учења“ јесте у томе што је Православље пут самопожртвовања, смирења и подвига, пут који подразумева крст и борбу против страсти, док је код Моханђијевог и сличних учења акценат на „позитивној енергији“, „унутрашњем миру“ и „љубави“ која нема крстоносни карактер нити је плод очишћења од страсти.

Феномен „Моханђи“ није само безазлени „духовни хоби“ савременог човека – то је духовна прелест, која заводи душе обећањима о миру и радости, а без покајања и, на крају крајева, без Христа. Посебно забрињавају покушаји усмеравања најмлађих у гуруистичке центре и радионице, тако што се нашој деци, под видом „духовних радионица“, нуде туђа веровања и окултне праксе, које их удаљавају од Христа и Његове Цркве.

Због свега наведеног, верни народ треба да буде будан и да се сећа речи Господњих да не можемо служити два господара (Мт 6, 24) и да недвосмислено одбаци култистичке праксе као духовно штетне.

Одсек за апологетску мисију Мисионарског одељења АЕМ

Извор: мисија.срб

На празник Светог Андреја Јуродивог, који се смислено и молитвено надовезује на Покров Пресвете Богородице, јер управо овај Божји угодник из Цариграда је тог дана био удостојен јављања Мајке Божје, у ваљевској Касарни „Војвода Живојин Мишић“ управо молитвено отпочео је Отворени дан Другог центра за обуку, традиционална свечаност установљена у част ослобођења Ваљева 1918. године, које су извојевале снаге под командом славног Војводе Степе Степановића. Отворени дан у овом војном објекту окупља припаднике Војске Србије, али и бројне драге госте, са циљем да им представи рад јединице и технику и наоружање којима она располаже.

Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Исихије је служио Свету Архијерејску Литургију на платоу касарне, уз саслуживање свештенослужитеља из Ваљева и молитвено присуство официра, војника и грађана. У празничној проповеди, Владика Исихије је упознао сабране са личношћу Светог Андреја, носиоца једног од најсмелијих хришћанских подвига – јуродивости, коме се далеке 911. године јавила Пресвета Богородица као заштитница свих који јој се моле. Такође, Владика Исихије је навео да се данас обележавају Свети Кипријан и Јустина, за Христа пострадали у 3. веку. Данашњи јеванђељски одломак (Лк 6, 46. 49) доноси обраћање Господа Христа онима који Га слушају, што се односи и на нас данас, у коме се налази благи прекор: “Зашто ме зовете Господе, а не чините што вам говорим?“ Наиме, појаснио је Владика Исихије, ако слушамо Бога, важно је да слушамо озбиљно и оно што чујемо, да спроводимо у свом животу.

На крају Свете Литургије, Владика Исихије је честитао дан јединице и дан победе српске војске, која је далеке 1918. поносно ушла у наш град, пожелевши команданту касарне, пуковнику Николи Фатићу, његовим сарадницима и свим војницима да славу тих јунака и данас проносе.

У пратњи домаћина, Владика Исихије је обишао просторије касарне и разгледао изложбене поставке. Поред 2. центра за обуку, у свечаности су учествовали и Црвени крст и ватрогасно-спасилачки батаљон.

Служба за поклоничка путовања Епархије ваљевске реализовала је још једно поклоничко путовање за Манастир Острог од 10. до 12. октобра. Путовала су два аутобуса са путницима из Ваљева и Обреновца, предвођена духовницима, протонамесницима Славком Обрадовићем и Дејаном Рикановићем. Осим Острога, где су поклоници спавали и молитвено присуствовали богослужењима, посетили су и манастире: Подмаине, Режевиће, Дајбабе, Морачу и Милешеву. Већина њих је и раније одлазила на Острог, али било је и оних који су први пут имали прилике да се увере зашто је Свети Василије веома вољен и поштован и ван хришћанског света.

Први манастир који су поклоници посетили, јесу Подмаине у Будви, са црквама посвећеним Успењу и Ваведењу Пресвете Богородице. Верује се да је немањићка задужбина, кроз историју веома значајан и важан духовни центар. Данас окупља велики број монаха, на челу са јеромонахом Рафаилом Бољевићем. Како се отац Рафаило са неколико монаха налази на Хиландару, добродошлицу путницима из Ваљева и Обреновца пожелео је отац Јосиф, благодаран јер долазе из краја Светог Николаја и Преподобног Јустина. Како су у суботу биле Михољске задушнице, после Литургије служен је парастос за упокојене. Монаси су припремили храну и послужење у трпезарији, где су још једном поздравили Ваљевце и Обреновчане, показавши изузетно гостопримство. Било је времена и за обилазак светиње, из које се виде град Будва и брдо Острог, по којем је манастир познат и као Подострог.

Следећи манастир били су Режевићи, такође немањићка задужбина, с обзиром да су га градили краљ Стефан Првовенчани и цар Душан Силни. У свом комплексу су три цркве, посвећене Светој Тројици, Успењу Пресвете Богородице и Светом Стефану Првомученику. Од манастира се пружа прелеп поглед на Јадранско море, што су многи поклоници, као и у Подмаинама раније, искористили за фотографисање. У Режевићима их је дочекао отац Гаврило, један од браће, говорећи им о историјату светиње, која је данас позната и по маслињацима и маслиновом уљу врхунског квалитета.

Након манастира у приморју, уследила је посета Дајбабама близу Подгорице, манастиру скривеном у пећини, где су мошти Светог Симеона Дајбапског, великог подвижника, који је канонизован када и Преподобни Јустин, 2010. године.

Затим су поклоници стигли на централно одредиште њиховог путовања – Манастир Острог. Иако је октобар месец, било је паркирано више од тридесет аутобуса са великим бројем аутомобила, а да је била велика гужва, сведочи и плато манастира којем је једва могло да се приђе. Више хиљада људи намештали су ћебад за спавање, чекали у реду да се поклоне Светом Василију, или му се молили на вечерњем. Ретко коме да је сметала велика хладноћа током ноћи јер сви су дошли са циљем да заблагодаре или затраже помоћ од острошког чудотворца. Више пута је читана и молитва за здравље. Недељни дан започет је јутарњом службом са Литургијом, а затим и наставком пута ка Морачи и Милешеви.

Морача је мушки, а Милешева женски манастир. Оба су немањићке задужбине, такође. Морача има изузетан и веома вредан фрескопис. Милешева, која је и духовни центар истоимене Епархије, у свом саставу има и гостопримницу у којој посетиоци могу нешто да поједу и попију уз добровољни прилог, али и ризницу са црквеним књигама, одеждама, поклонима, предметима од средњег века па до данашњих дана. Највреднија драгоценост ризнице јесте штап Светог Саве, који је добио по добијању аутокефалности СПЦ 1219. године у Никеји. Милешева је била последња планирана светиња за обилазак, пре повратка у Ваљево и Обреновац

Како и даље влада интересовање за Острог, отац Славко најављује још једно путовање у новембру месецу. Више информација на број телефона: 0648088367.

Уочи празника Покрова Пресвете Богородице, у понедељак, 13. октобра 2025. године, у храму у Стублинама служено је празнично бденије, којим је започето молитвено празновање заштитнице овог светог храма. Верни народ се сабрао на вечерњем богослужењу благодарећи Пресветој Мајци Божијој за њен свети покров и заштиту.

Сутрадан, у уторак, 14. октобра 2025. године, Храм Покрова Пресвете Богородице је прославио своју храмовну славу. Светом Литургијом је началствовао  архијерејски намесник посавски, протонамесник Александар Вучај, уз саслужење свештенства посавског намесништва.

У надахнутој беседи, отац Александар Вучај је подсетио верни народ на историјски догађај јављања Пресвете Богородице у Влахернском храму и на њен непрестани покров над свима, који јој се са вером и љубављу обраћају. Поручио је да је Покров празник наде, милости и мајчинске утехе, али и позив на покајање и повратак Богу.

Празничном сабрању присуствовали су бројни верници, као и ученици Основне школе из Стублина, који су се са својим вероучитељем Иваном Мијаиловићем причестили Светим тајнама Христовим.

После заамвоне молитве, троструке литије око храма, уследило је освећење славских приноса и резање славског колача.

У наставку свечаности, у црквеној сали приређена је трпеза љубави, коју су са трудом и љубављу припремили свештеници Вељко Видаковић и Петар Јевтић, уз помоћ верника и добрих домаћина.

У празничној радости и молитвеном јединству, народ Стублина узносио је благодарност Пресветој Богородици за њен свети покров, молећи се да њене молитве увек заклањају ово место и све који са вером приступају њеном светом храму.

Најстарија светиња у Ваљеву, чијом је градњом средином 19. века отпочео развој града на левој обали Колубаре, а она посвећена Мајци Божјој, Храм Покрова Пресвете Богородице, обележио је празник своје небеске заштитнице. Литургијско сабрање је предводио Преосвећени Епископ ваљевски г. Исихије, уз саслуживање епархијских свештенослужитеља и појање певнице и хорова “Хаџи Рувим”, са диригентом Милицом Степановић Бабамилкић, и гостију из Зрењанина – Српског хора “Свети Серафим Саровски”. Молитвену свечаност Епископ Исихије је заокружио доделом одликовања протонамесника оцу Драгану Станојевићу, пароху осме ваљевске парохије и духовнику Здравственог центра Ваљево, који је од ступања у чин члан братства Покровске цркве

Светост је задатост свих људи створених по лику Божјем, која се остварује у заједници са Господом и отуда се на Светој Литургији поје “светиње светима”. У химнографији Цркве, име Мајке Божје једино је уз које стоји “Пресвета”, јер је у свом телу понела Самог Господа, Који се од ње родио. Данашњи празник, један од њој посвећених, позива нас на присећање о њеној улози у домостроју нашег спасења, поучио је у проповеди протонамесник Дарко Ђурђевић, архијерејски намесник други ваљевски.

Након Свете Литургије начињен је литијски опход око храма и благосиљани славски дарови. Преломивши колач са свечарима, Владика Исихије је честитао славу братству, предвођеном старешином, протонамесником Величком Илићем, и архијерејским намесником другим ваљевским, протонамесником Дарком Ђурђевићем, парохијанима Покровске цркве, градоначелнику Ваљева Лазару Гојковићу и свима који у Ваљеву живе, граду чуваном Покровом Пресвете Богородице. Поучивши сабране о догађају на који подсећа данашњи празникн – избављењу Цариграда од варварских најезди молитвама Мајке Божје, Владика Исихије је навео да управо тиме надахнути, хришћани њу прослављају као заштитницу градова, села и домова кроз векове.

Као и ранијих година, прослава небеске покровитељке најстарије градске светиње окупила је велики број Ваљеваца, међу којима и мноштво деце.

Детаљније на https://www.eparhijavaljevska.rs/index.php/2025/10/14/vladicanska-liturgija-i-odlikovanje-na-hramovnu-slavu-pokrovske-crkve/

Оно што је кључно у васпитању деце, јесте вера у доброту и најважније у овом свету јесте бити добар човек. Ако сви „будемо људи“, како је говорио Патријарх Павле, деца ће пожелети да буду добра као ми, једна је од поука протонамесника Дејана Трипковића на трибини „Родитељство: изазови савременог доба“ у ОШ „Андра Савчић“, коју су приредиле вероучитељице школе Данијела Шибалић и Јелена Јевтић у оквиру Дечје недеље. Предавањем је својим наступом на гитари улепшала ученица Наталија Вуковић

Дугогодишњи вероучитељ, организатор трибина „Православље и млади“, парох ваљевски, духовник Казнено- поправног завода Ваљево и отац петоро деце, протонамесник Дејан Трипковић, расветлио је васпитање деце из угла сваког сегмента сопственог искуства. Присетивши се својих средњошколских дана раних деведесетих година, отац Дејан Трипковић је указао на утицај медија у формирању система вредности, јер су управо у њима промовисани насиље, примитивизам и многе друге појаве, које су извршиле деструктиван утицај на душе младих људи. Насупрот томе, као примери истинских и свевремених вредности, навео је предавач, стоје они изданци нашег народа, који су у ратовима за слободу отаџбине положили своје животе.

Родитељи су данас презаштитили своју децу. То у једном периоду живота може да прија, али доћи ће време када ће засметати. На то су упозоравили истакнути стручњаци попут почивших др Светомира Бојанина и проф. Милице Новковић, који су на позив оца Дејана Трипковића били гости циклуса „Православље и млади“.

• Треба наћи меру између строгости и либералности. Није добро бити ни претерано строг, али ни претерано либералан. Ако си претерано строг, добићеш контраефекат. Ако си претерано либералан, све ће отићи у другу крајност. Мера је негде у средини. Деца су у суштини природно дисциплинована и вредна, воле да науче нешто да раде и да помажу родитељима- рекао је отац Дејан Трипковић.

Говорећи о феномену друштвених мрежа без ког се свакодневица савремене омладине не може замислити, предавач је истакао да оне могу бити врло корисне за поделу многих квалитетних садржаја. Исто важи и за телевизијски програм који је, истини за вољу, некада био много квалитетнији, испуњен садржајима који су за децу корисни. Нажалост, данас је много тога чему деца могу бити изложена, а да родитељи у то немају увида. Стога, важно је усмерити децу да то не користе претерано и да користе на добро. Употреба мобилних телефона је, сматра отац Дејан Трипковић, један од највећих проблема, о чему говоре примери деце чије прве речи нису „мама и тата“, већ је реч о опонашању звука са уређаја. Такође, вештачка интелигенција сама по себи не мора да буде лоша, јер је смишљена да помогне човеку. Али, никако не би требало да се користи за писање састава у школи, предавања и слично, јер она не може емотивно да проживи оно што је у човеку.

• Технологија и техника се мењају кроз време. Али, оно што је исто у човеку од Адама до данас, јесте однос према добру и злу… Важно је да доброту непрестано форсирамо, да верујемо у доброту, да не дођемо у ситуацију да исправљамо „криве Дрине“. Сведок сам у КПЗ- у да се то дешава са младим људима који цео живот проведу по затворима- упозорио је предавач, поткрепивши излагање примерима из ваљевског затвора у коме је много младића завршило услед разарања породичног живота и одабира странпутице уместо правог пута живота.

У оквиру предавања, отац Дејан Трипковић је одговарао на питања посетилаца, пруживши целисходне и корисне савете о призиву родитељства, једног од највећих изазова данашњег доба и код нас и у свету.

Ј. Ј.