На празник Светог апостола Томе, у храму посвећеном овом Христовом ученику у Пироману, свечано је прослављена храмовна слава. Светом Литургијом је началствовао архијерејски намесник посавски, протонамесник Александар Вучај, уз саслужење свештенства посавског намесништва.
После читања Светог јеванђеља о Христовом позиву на љубав упућеном свима нама, као и о животу и вери Светог апостола Томе, сабранима се обратио пригодном беседом о. Александар Вучај, поучивши верни народ да је ,,вера плод сусрета са васкрслим Христом кроз Свету Литургију. Као што је и апостол Тома поверовао када је дотакао Његове ране, јер сви смо ми понекад апостол Тома…“
Народ Божији се у великом броју сабрао на молитви и приступио Светој тајни причешћа. По заамвоној молитви обављен је троструки опход око храма, а потом је уследило освећење и принос славских дарова. Славље је настављено у духу љубави, заједништва и гостољубља надлежног пароха, протонамесника Драгана Пантелића, и свих мештана.
Протонамесник Александар Вучај, један од чланова Организационог одбора Симпосиона у славу и част Светог Николаја Српског, истиче да су сви предавачи били на висини задатка, да су одржали изузетна предавања, у којима су расветлили неке од аспеката вишеслојне и грандиозне личности Светог Николаја. Традиционално, сумирајући утиске са скупа, отац Александар уочава да се Свети Владика оштро супротстављао најразличитијим кретањима и аномалијама, те да је много пророчког било у његовим опоменама. „Јеванђељски етос је била његова максима“, додаје наш саговорник, који закључује да су Николајеве идеје о црквено-просветној реформи биле узвишене, као и да права мера сродства није крв, него милосрђе.
Након сабрања око речи о Светом Владици Николају, учесници Симпосиона и верни народ сабрали су се око његовог кивота у Манастиру Лелић. Светом Архијерејском Литургијом је началствовао Преосвећени Епископ ваљевски г. Исихије, уз саслуживање епархијских свештенослужитеља, игумана лелићког оца Георгија и гостију. Богослужење су украсили појци Храма Светих Кирила и Методија из Новог Сада, предвођени протопсалтом Филипом Поповићем, и Хор свештеника, богослова и полазника Школе црквеног појања Епархије ваљевске, под управом протојереја Бранка Чолића.
Речима: ”Како хоћете да вама чине људи, тако чините и ви њима” (Лк 6, 31- 36), Господ Христос пружа максиму према којој би ваљало уредити односе међу људима. Али, оно што поуку Сина Божјег издваја изнад мноштва сличних философских умовања, јесте да се Он не зауставља на узајамном чињењу, већ је надограђује благословом да љубимо и оне који нас не воле. Наиме, указао је у литургијској проповеди протојереј- ставрофор др Дарко Ђого, декан Православног богословског факултета “Свети Василије Острошки” у Фочи, и грешници љубе оне који их љубе и дају у зајам онима од којих позајмљују, те се поставља питање каква је наша хвала. Господ нама говори, јер смо постали друштво људи који, народски речено, функционишу по принципу “ја теби- ти мени”, док је хришћанска мера да чинимо добро не надајући се, која нас је начинила народом, заборављена. Мера, коју је сваки сељак у Лелићу, Крајини, Вардару, Срему знао пре 50 година, дајући путнику намернику да једе, не очекујући ништа заузврат. Једноставно, они су тада знали да живе јеванђеље, указао је отац Дарко Ђого на својеврсну издају Срба данашњице оног суштинског, градивног и оплемењујећег принципа постојања, који је кроз векове био део нашег народног бића, етоса са којим смо живели, направили државе и преживели ропство под Османским царством и све друге нападе туђина.
Меру “чини како желиш да ти се чини” сви људи би требало да испуне. То је мера човечанства, а већа од ње је “добро чини и буди још више изнад тога што желиш да ти се учини”. Трећа, мера којој тежимо и према којој треба да уподобљујемо свој живот јесте да волимо непријатеље своје, да будемо изнад оног што нам се даје у овом животу, поучио је отац Дарко Ђого о начину живота којим се подражава благост Господња и према онима који су незахвални, а те особине и те како има у нама данас упркос томе што нам је дао најлепшу отаџбину на свету.
– Само да се човек роди овде, има разлога да захваљује Господу, а погледајте лица људи који можда треба да су најсрећнији… Прођите Ваљевом или Србињем, или Бањалуком, или Београдом и видећете како у 3 сата крећу они са државних послова к’о да им је неко све живо побио. Гледају, само размишљају шта данас нису купили, где нису отишли. Та незахвалност ће убити овај свет! Браћо и сестре, за нас је мера доброчињења, за нас је мера захвалности и милости. За нас је мера љубави и слоге, да се боримо у себи да реч јеванђељску претворимо у живот- да чинимо и да се не надамо да ће нам се вратити, него да се надамо да ће Господ погледати наш народ и нашу децу и од њих учинити такве људе да и они добро чине- опомињуће су речи оца Дарка Ђога, изговорене крај кивота Светог Владике Николаја у духу проповеди које је он узносио, указујући да духовна посртања својих савременика.
Провукавши јеванђељску поуку о љубљењу непријатеља кроз филтер историјског трајања српског народа, проповедник је запазио у свештеничкој пракси да у нама има тог порива, али и оног трагичног- да често не љубимо, него мрзимо једни друге. Наиме, много људи живи у илузији да је заволело читав свет, укључујући и оне који су чинили злочине, а да истовремено нема љубави према неким члановима породице.
– Лако је волети апстрактне злочинце, кад је за тебе бацање у јаму апстрактно. Али, спор око ручка већ прекида љубав према читавом свету. Не говоримо о тој илузији љубави, о том осећању из серија, фабрикованом осећању да смо ми добри јер, ето, волимо све које не знамо. Ово је тешко. Ово је да волимо оне који су нам ту. Да волиш комшију с којим се спориш за 30 центиметара ограде… Да волиш и онога с ким се политички не слажеш. Кад дођемо ту, ми Срби падамо. Битно нам је да волимо неког из наше странке, а не брата Србина. То је ужас! На том тесту мржње ми падамо- указао је др Дарко Ђого и упутио апел српском народу да способност да волимо окренемо једни ка другима.
– Да волимо, понекад с напором, али да волимо оне који су код нас, наши ближњи. То је подвиг! Кад ми заволимо тог комшију, ташту, свекрву, брата, снаху, сународника који није на истој политичкој страни- оне који су нам ту, који могу да нас воле, тада ћемо да се успињемо на лествицама врлине, којима је Владика (Николај) желео да се успињемо. Кад узрастемо у доброчињењу, да љубављу загрлимо ближње своје- закључио је прота Дарко Ђого, узмоливши Господа да, обасјани Светим Владиком Николајем као сунцем, остваримо јеванђељске речи на којима је он своје аманете српском роду заснивао.
На крају Свете Литургије, Преосвећени Епископ ваљевски г. Исихије је заблагодарио предавачима Симпосиона у час Светог Владике Николаја, са чијим благословом се Симпосион утврђује у нашем календару. Ако Бог да, најавио је Владика Исихије, следеће године ће можда бити одржан у Дому Светог Владике Николаја у оквиру манастирског комплекса у Лелићу. Владика Исихије је заблагодарио градоначелнику Ваљева Лазару Гојковићу, представницима Војске Србије и свима који су данас били део литургијског сабрања и упутио позив свима да дођу на следећи Симпосион, јер се на њему могу чути надахњујуће истине.
– Није довољно само доћи у цркву, иако јесте најважније. Човек мора све своје способности да развија у славу Бога, а међу тим способностима јесу научно и историјско знање, сазнавање о нашим светима. Владика Николај је често подвлачио неопходност да оприсутњујемо своје свете. Дао нам је “Пролог”, у коме је написао за читаву годину кратка житија светитеља, да их осетимо и оне који су нам ближи да подражавамо, да им се приближавамо и са “благословеном дрскошћу” им се обраћамо, да им будемо пријатељи- поручио је Владика Исихије, заокружујући сабрање у част Светог Владике Николаја, који нас крај престола Божјег молитвено заступа, као децу која су одлутала или која недовољно живе према ономе чему нас је учио.
Срдачан дочек гостима пружило је братство Лелића, на челу са игуманом Георгијем, које у духу авраамовског гостољубља годинама дочекује намернике из целог света на поклоњење моштима Лелићког Златоуста.
Како је Свети Николај Српски желео да реформише српске богословије, инсистирајући на ширем образовању свештеника, али и зашто је сматрао да световне школе морају да имају у себи духовни корен, било је речи на четвртом Симпосиону у славу и част Лелићког Златоуста који је Епархија ваљевска на челу са Његовим Преосвештенством Епископом ваљевским г. Исихијем организовала 18. октобра 2025. године у Вишем јавном тужилаштву у Ваљеву. Као и претходних година, и ове су гостовала четири предавача, дискутовало се после предавања, а награђени су и ученици средњих школа који су учествовали на конкурсу „У част Српског Златоуста“.
Симпосион је отворио Епископ Исихије, домаћин сабрања, који је пожелео добродошлицу учесницима и посетиоцима, а затим направио кратак осврт на безвремено дело Светог Николаја.
Уводно предавање одржао је ђакон др Ивица Чаировић, ванредни професор на Православном богословском факултету у Београду на тему: „Историјски контекст мисионарске делатности Светог Николаја Лелићког“.
Предавач прве сесије био је и протођакон Радомир Врућинић, ректор Богословије Светог Саве у Београду. „Свети Владика Николај Жички – обновитељ црквене просвете“ – тема је његовог излагања.
У поподневној сесији, први предавач је био протојереј-ставрофор проф. др Дарко Ђого, декан ПБФ-а Свети Василије Острошки у Фочи, који је излагао на тему: „Млади Николај и стара богословија – о циљу и начину богословског образовања“.
Протођакон др Драган Радић, ванредни професор ПБФ-а у Београду, последњи предавач на овогодишњем симпосиону, говорио је на тему: „Парабола о милостивом Самарјанину у егзегези Владике Николаја Велимировића.
Предавања су била подељена у две сесије, након сваке је била дискусија, а модератор је и овога пута био протојереј Бранко Чолић. На скупу су и додељене награде најбољим средњошколцима, учесницима литерарног конкурса „У част српског златоуста“. Симпосион се традиционално завршава литургијским сабрањем у недељу 19. октобра у Манастиру Лелић.
Поподневно сабрање отворено је представљањем најбољих радова литерарног Конкурса у част Српског Златоуста, којима је награде уручио Пресовећени Епископ шабачки г. Јеротеј. Најавивши другу сесију, модератор Симпосиона, протојереј Бранко Чолић, дао је реч протојереју-ставрофору др Дарку Ђогу, декану Богословског факултета “Свети Василије Острошки” у Фочи, чија је тема излагања била “Млади Николај и стара богословија”, а потом протођакону Драгану Радићу, професору ПБФ у Београду, који је расветлио “Параболу о милостивом Самарјанину у егзегези Светог Владике Николаја”, једну од омиљених јеванђељских перикопа, пријемчиву свим људима због универзалности поруке коју носи
Заблагодаривши на позиву за учешће Преосвећеном Епископу ваљевском г. Исихију, протојереј- ставрофор др Дарко Ђого је истакао да се на свим српским просторима лепо осећа, али да је у Ваљеву тај осећај посебан, јер је тим градом корачао Владика Николај и многи знаменити Срби.
Кроз читање најранијих списа Светог Владике Николаја:”Речи о Свечовеку”, “Касијана”, “Теодул”, “Мисионарска писма”, приметан је њихов значај за описивање друштвеног и црквеног хоризонта времена у ком се појављују. Али, то није њихов једини квалитет. Наиме, указао је отац Дарко Ђого, да ли зато што смо “лоши ђаци историје”, када читамо најраније списе и оцене Владике Николаја чини нам се да су написани данас. Неминовност историјских токова у виду ратних страдања с почетка прошлог века, друштвена регресија, расцепканост у неколико држава и много тога предатог нам од предака, чини да време Владике Николаја доживљавамо као златни век српске државе и културе, време у коме се види за шта је све способан српски народ када има своје заветне циљеве попут ослобођења и уједињења. Наравно, поред златног, било је и оног збуњујућег и претенциозног. То је, са нагласком на морално стање народа занимало Владику Николаја, коме је био својствен снажан родољубиви осећај и паралелно са њим, тада млади Никола Велимировић осећа незадовољство духовним стањем српског народа.
– Владика Николај је најлековитији наш аутор. Често кажем студентима да кад виде да сви иду у цркву, да је све златно, треба прочитати “Небеску Литургију” и опоменути се. Кад смо депримирани, склони дефетизму и паду, онда стоји “Теодул” и виђење већег смисла нашег страдања од оних у којима јесмо. Заиста је најкомплетнији мислилац српског бића кога имамо. Мислим да је врло важно то рећи, када говоримо о Владици Николају, јер нам је потребно и родољубиво осећање, али и искрен поглед у негативне стране нашег националног карактера- похвала је “горког патриотизма” Лелићког Златоуста принета у казивању др Дарка Ђога.
Питање постојања српског народа у историји постало је оквир за сва друга питања, која је млади богослов Никола постављао: за које циљеве школујемо будуће свештенике и који су проблеми са којима се сусреће наша култура у целини, те какав је одговор школе тим изазовима како би се избегла морална анархија и пропаст, на шта упозорава Чедомир Мијатовић, истакнути српски интелектуалац и дипломата на прелазу између 19. и 20. века. Никола Велимировић, након Мајског преврата 1903. године пише да је “неверје дошло као мода” у наш народ, отуда и поимање социјализма као идеје у којој ће се јавити и ратоборно расположење према Цркви. На те појаве ће се жалити Министарству просвете Краљевине Србије Митрополит Михаило Јовановић, чија ће, мишљења је др Ђого, грандиозна личност стајати између заветне Цркве, која је породила Србију, и секуларне Србије у којој је Црква у најбољем случају инструмент за декларативни национализам и реликт устаничке прошлости. По мишљењу, младог учитеља Николе, Црква је пропустила прилику да заштити свој ауторитет. Седамдесете године 19. века код Срба су донеле опијеност партијским животом, којим је замењена заветна заједница. Настају сукоби са владарском династијом, метеж у друштву и осећају се последице неактивне улоге Цркве прихватањем духа новог времена. Народ постаје следбеник идеологија и партија.
– Политичке страсти разбуктавају се у све већем степену. Они, који су по положају били дужни држати се нивоа грађанске борбе, који су морали бити неутрални, сами су се спустили са висине, отворено и демонстративно су се придружили једној странци и показивали симпатије само према једном делу људи и на триста начина изјављивали негодовање према другим политичким странкама. То је понизило Цркву- писао је Никола Велимировић о деструктивним политичким деловањима.
Стара богословија је била предата забораву, упозоравао је Никола Велимировић на понижења која је претрпела угледна школа. Потреба за проповедима, и то оним надахнутим, била је велика тема за њега. Борба против атеизма била је присутна и на западу, будући да су те идеје и тамо систематски продирале. Али, истакао је др Дарко Ђого, млади Никола Велимировић се не задржава само на констатовању постојећег стања, не јадикује, већ даје лек.
– Данашњим језиком бисмо рекли да он предлаже мисију евангелизације српског друшта. Он каже:”Потребно је унети нове снаге у истрошени и морално млитави организам народа. Потребно је извршити спремање вере за Царство небеско. Једна је сила која га је увек оживљавала и која ће га вечно оживљавати, сила која је иста јуче, данас и сутра, а то је реч Божја.” Зборник тај јесте јеванђеље, чисто као кристал, јасно као светлост дана, силно као гром. Са жаљењем ће констатовати млади Никола да је реч јеванђељска оружје које наши не умеју да употребе. У рђавој употреби овог оружја је опадање вере и морала нашег народа- расуђивања су Лелићког Златоуста која је приближио отац Дарко Ђого, а која нас својом актуелношћу и данас опомињу и на моменте плаше. Наиме, мишљења је он, данас је популарно говорити о обнови литургијског живота, наводити статистичке бројке причасника и сл. С друге стране, друштвени утицај Цркве је никакав када је реч о доношењу одлука значајних за његов опстанак. У прилог томе, навео је он, свештеници нису у могућности да говоре о биополитичким питањима, етици рађања и васпитања деце.
– Ствари се дешавају онако како их је Никола Велимировић описао пре 123 године. Стране идеје долазе код нас. Оне опијају масе, које им се предају без самосвести о њиховом деструктивном учинку, а ми се тешимо да није све пропало- констатовао је отац Дарко Ђого свевремену актуелност увида Владике Николаја над којима би се требало замислити како би се боље одговорило на изазове данашњег времена. Тај младалачки интелектуални жар Николе Велимировића можемо узети као подстрек да урадимо више, као опомену да се не уљуљкамо и не паднемо у задовољство тренутним стањем. Можда нам је данас, закључио је прота Дарко Ђого, потребно да на љуту рану српског бића ставимо лек Владике Николаја и његовог младалачког списа “Небеска Литургије”, испраћен дугим аплаузом и одушевљењем посетилаца Симпосиона.
Благодарећи на позиву да буде предавач на Симпосиону у част Светог Владике Николаја, протођакон др Драган Радић, је изразио радост због пажње која се у све већој мери указује личности и делу Светог Владике Николаја, а на нама је да се трудимо да он буде све присутнији у просветном систему Србије.
Владика Николај није био у формалном смислу библијски теолог, није се академски бавио тумачењем Светог писма, већ је изрекао своје чувене “Омилије” на одређена јеванђељска зачала. И поред тога, био је велики тумач речи Божје, јеванђеља Христовог и целог живота је посвећивао пажњу тумачењу библијских текстова. То је за њега била најважнија ствар, о чему сведоче “Омилије”- предиван пример аутентичне православне егзегезе, утемељене на предању и богословљу отаца из златног доба патристичке књижевности, које се истичу пастирском бригом за поверени народ. Сва његова дела, према речима Аве Јустина Ћелијског, одишу оним што је вечно и непролазно, никада оним што је привремено. “Све што је рекао, небеско је благо…”, подсетио је протођакон др Драган Радић на речи Аве Јустина, који је славног завичајца назвао “највећим Србином после Светог Саве” у времену у ком се његово име у Србији никако у том контексту није смело помињати. Најважније за списатељски рад Светог Владике Николаја, мишљења је проф. Радић јесте чињеница да њиме почиње укорењавање српског богословља у светоотачкој мисли. У тумачењима се најчешће ослањао на Светог Јована Златоуста, али и друге велике оце попут Игњатија Антиохијског, Јефрема Сирина, Блаженог Јеронима, Теофилакта Охридског…
Свето писмо је за њега било жива и делотворна реч Божја, живо и спасоносно Божје обраћање сваком човеку у свакој епохи. Књига, написана од очевидаца Христових проповеди, која пружа одговоре на онтолошка и егзистенцијална питања и има силу да обнавља човека, ослобађа га од греха и лажи, те пружа искуство вечног живота. Када читамо јеванђеље, учио је Владика Николај, препун љубави према својој пастви, свој ум треба да преносимо у јеванђеље. Дакле, нагласио је предавач, да не уподобљавамо јеванђеље себи и људској логици, него себе јеванђељу, јер само тако ћемо разумети реч Христову и уподобљавати се. За Владику Николаја, тумачење није било само разумевање јеванђељског текста, већ позив на промену живота, покајање, љубав, смирење, праштање и верност својој Цркви.
Парабола о милостивом Самарјанину, коју бележи Свети јеванђелист Лука, сматра се у светоотачкој мисли једном од најлепших и најзначајнијих због њеног универзалног карактера и поруке. Позната је с правом, и хришћанима и онима који то нису, навео је др Радић, јер у њој проналазимо једини посредни одговор на питање:”Ко је мој ближњи?” у читавом Новом завету. Владика Николај у свом тумачењу ове параболе напомиње да је Господ Христос дошао да спасе људе од незнања и лажи и промени мерила и судове људске, јер су до Његовог доласка били лажни.
-Људи су имали погрешну представу о томе ко је наш ближњи. Погрешно је било, јер су га мерили по сродству и по крви, а не по милосрђу. Права мера сродства која не само људе, него и народе истински зближава није толико крв, колико милосрђе. Беда једног човека и милосрђе другог зближава више два човека више него крв браће, јер свака крвна веза јесте привремена и има значаја само у овом времену. Духовни близанци који се роде при сусрету беде и милосрђа остају браћа за вечност. Крвној браћи Бог је само створитељ, а духовној браћи, рођеној из милосрђа, Бог је Отац- објаснио је др Драган Радић значај милосрђа, на коме је темељио Владика Николај тумачење чувене параболе.
– Нову меру сродства и блискости међу људима Господ предлаже човечанству јеванђељском причом о милостивом Самарјанину. Предлаже, запажа Владика, а не намеће, јер спасење није наметање. Милостиво предлагање од Господа и добровољно усвајање од стране човека. Зато, закључује он, благо ономе ко добровољно усвоји ову меру, јер ће имати много браће и сродника у бесмртном Царству Христовом- једна је од порука излагања протођакона др Драгана Радића о тумачењу Светог Владике Николаја једног од омиљених новозаветних одломака.
У наставку Симпосиона, предавачи су одговорили на разна питања посетилаца. Сабрање је заокружено позивом на Свету Архијерејску Литургију у манастиру Лелић, који је упутио модератор протојереј Бранко Чолић. Литургијом ће началствовати преосвећени Епископ ваљевски г. Исихије, уз саслуживање епархијских свештенослужитеља и драгих гостију, учесника Симпосиона у част Светог Владике Николаја.
Изрека Светог Владике Николаја “Давање је израз оног што смо” у времену материјалистичке културе 21. века подстиче на питања о томе да ли знамо да је блаженије давати, него примати, дајемо ли и чекамо ли шта заузврат од Бога и људи, указао је Преосвећени Епископ ваљевски г. Исихије у свом обраћању окупљенима на четвртом по реду Симпосиону у част Светог Владике Николаја, гозбе лепе речи коју је Епархија ваљевска приредила у Вишем јавном тужилаштву. У оквиру прве сесије, тему “Историјски контекст мисинарске делатности Светог Владике Николаја” расветлио је ђакон др Ивица Чаировић, професор Православног богословског факултета у Београду, док је о теми “Свети Владика Николај- обновитељ црквене просвете”говорио протођакон Радомир Врућинић, ректор Богословије Светог Саве у Београду
Све од Господа нам дато, дато је да бисмо га принели у славу Његову и на добро ближњег. Посебно је важно данас о томе говорити да бисмо избегли замке отуђења и усамљености или, ако их негде уочимо, да им супротставимо љубав и милосрђе, да дамо од сувишка свега материјалног, али и утеху, саосећање и све што потребује људска душа како би се извор патње уклонио или бар њене последице биле мање разорне по душу потребитог, поучио је Епископ Исихије надахнут једном од бројних мудрих изрека Лелићког Златоуста чија је актуелност данас можда јача него у времену када су изговорене.
-Данас је тренутак да се присетимо и као максиму пред собом ставимо цитат Светог Владике Николаја:“Давање је израз оног што смо“, и да дамо све од себе да милосрђе говори о нама. Снажно и беспоштедно, како је задужбинарство говорило о нашим прецима у Немањићкој Србији. Плодови њиховог давања кроз векове су велелепни храмови, у којима се данас окупљамо да чујемо реч Божју, а она на давање позива. Колико је Свети Владика Николај милосрђе као врлину спознао и остваривао током живота,
најбоље говоре хранилишта „Богдај“ у Битољу и Трстенику, као и бројни знани и незнани примери потребитих, о којима се старао с љубављу. Нека би ова гозба лепе речи у част Владике Николаја, онога који је по најлепшим познат, била скромни израз нашег давања љубави и његовим се молитвама сабирали до краја времена- закључио је Владика Исихије и благословио учеснике и посетиоце четвртог симпосиона посвећеног једном од најчвршћих стубова православља у веку за нама.
Када се говори о историјском контексту у ком је смештен живот и вишеструка и богата мисионарска активност Светог Владике Николаја, важно је напоменути да ту постоје две етапе: период студија младића Николе Велимировића на западноевропским универзитетима, и период од монашења и рукоположења за јеромонаха до упокојења у Америци. У првом раздобљу, он учи светске језике, упознаје историју и културу, а затим је претаче у комуникацији са светским интелектуалцима. Историјске прилике у првој половини 20. века, навео је др Ивица Чаировић утичу на сазревање идеја о патриотизму и богословским питањима. Начинивши преглед историјских догађаја- Берлинског конгреса (1878) и Санстефанског мира, “намиривања” интереса великих сила и промена геополитичких прилика на Балкану и у Европи, предавач је указао да се управо у том периоду у Лелићу покрај Ваљева, у тадашњој Кнежевини Србији, рађа Никола Велимировић, дете са посебним даровима, који ће доћи до изражаја током школовања најпре у манастиру Ћелије, а потом у Ваљевској гимназији. Прота Алекса Илић га као гимназијалца позива на сарадњу, увидевши да ће он бити један од представника нове српске интелектуалне елите. Никола Велимировић стиче широко световно и духовно образовање. Током студија у Берну и боравка у Лондону, научно се усавршава, слушајући предавања угледних професора из Швајцарске, Француске, Енглеске… У време Првог светског рата, стекао је углед који ће касније бити од велике важности у стварању добрих односа Србије и Енглеске. Кључни догађај за његову мисију, истакао је др Ивица Чаировић десио се 17. децембра 1909. године, када је замонашен у манастиру Раковица, добивши име Николај. На празник свог небеског покровитеља, 19. децембра, рукоположен је за јерођакона, а сутрадан за јеромонаха. Тиме започиње другу етапу у свом мисионарском труду, јер је као српски православни монах био утицајнији у свету. Образовање стечено на западу допунио је на Духовној семинарији у Русији и упознао православље руског народа, посетивши тамошње светиње.
– Боравак у Русији и упознавање са руским народом оставили су значајан траг у Николајевом животу, будући да је и током каснијих година наставио да одржава везе са руским пријатељима јерарсима и на територији Уједињеног краљевства и Северне Америке. Вратио се у Србију у освит Балканских ратова. Почиње да предаје у Београду као наставник- приправник за предмете:философију, психологију и стране језике. Током рада у настави, Николај је упловио у културни и јавни живот српске престонице, држећи предавања у Саборној цркви, где се окупљала интелектуална елита, омладина и остали који су желели да чују беседе младог и школованог јеромонаха и интелектуалца- приближио је ђакон Чаировић период професорског рада и беседничких наступа Владике Николаја, који ће означити искорак на том пољу, будући да ће третирати теме актуелне у животима младих људи, а њега учинити незаобилазним говорником у Београду, Загребу и Сарајеву у времену обликовања идеје о настанку Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
Анексијом Босне и Херцеговине, коју је извршила Аустроугарска 1909. године, створена је опасност да се слично догоди и другим балканским државама на шта упозорава јеромонах Николај и говори о јединству народа са обе стране Дрине, због чега бива ухапшен на путу из Сарајева у Београд. У време Балканских ратова и Великог рата, био је професор Београдске богословије и мисионарио је међу свим хришћанима на истоку и западу, охрабрујући народ, што је касније објављено у књизи “Изнад греха и смрти”. Своју професорску плату је давао за потребе војника, а током првог Балканског рата служио је као свештеник главног штаба српске војске, старајући се о духовним потребама и моралном оснаживању српске армије.
Потом, у време Првог светског рата, отпочиње дипломатску борбу како би народе савезничких држава упознао са страдањем српског народа у борби за ослобођење. Радио је, заједно са Слободаном Јовановићем, Чедомиром Мијатовићем, Михаилом Пупином, Јованом Цвијићем и другим српским интелектуалцима тог времена, на идеји о заједничкој држави словенских народа жељних да живе у миру. Боравио је у Лондону, сарађивао са енглеским интелектуалцима, омогућивши три стотине српске деце да наставе школовање у том граду, промовисао српску културу и историју, а круну свега представља чувена Видовданска беседа у Катедрали Светог Павла 1916. после које је целокупно британско јавно мњење стало на страну Србије, подсетио је предавач на велики догађај, који ће увести у промену тока оружаног сукоба.
Године 1919. хиротонисан је за епископа Жичке епархије, а потом одлази у Охрид. Као епископ је обновио монаштво, издавачку делатност и учинио много тога за духовни живот људи. Активно је учествовао у успостављању прве српске православне епархије у Америци. Срби у Америци су од Светог Синода СПЦ тражили да управо Николај буде први владика, а он је предложио Мардарија Ускоковића, потоњег светитеља либертивилског, казао је ђакон др Ивица Чаировић.
Године 1941. припадници немачке војске су ислеђивали Владику Николаја у манастиру Жича, јер су га њихове власти сматрале британским шпијуном. Тада започиње његова голгота, која ће га одвести до логора у Дахауу… Антикомунистички став, али и непријатељство комунистичких власти према њему, доводе га до одлуке да се не враћа у отаџбину, одлази у Америку, где ће остати до краја свог земног живота.
– Сједињене Америчке Државе постале су последњи дом Владике Николаја. Велика савезничка држава омогућила је Владици не само боравак и држављанство, већ и његовим посредовањем довођење српских емиграната, којима је била потребна помоћ после Другог светског рата. На тлу стране државе радио је за добробит српског народа. До краја живота предаје, мисионари, беседи и пише. О значају рада Светог Владике Николаја говори и титула коју је добио од њујоршког универзитета Колумбија- почасни доктор, признање за његов истакнути мисионарски и дипломатски рад- закључио је ђакон др Ивица Чаировић о животу великог оца Српске Цркве, узмоливши Господа да нам његов живот буде узор на путу ка Царству небеском.
Од прошле године, благословом Епископа ваљевског г. Исихија, Богословија Светог Саве у Београду богатија је за делић моштију Светог Владике Николаја, те је благодарјем за драгоцени дар ректор ове образовне установе, протођакон Радомир Врућинић отворио своје излагање о теми “Свети Владика Николај- обновитељ црквене просвете”.
Свети Владика Николај је својим животом и делима све око себе преображавао па и просвету, у којој је учествовао као ученик и професор београдске богословије. Образовање је кроз историју, од древних цивилизација до данашњих дана, било од виталног значаја за развој друштва, указао је протођакон Радомир Врућинић, поткрепивши примерима образовних система у старој Грчкој и Риму, средњовековном добу, ренесансном и периоду индустријске револуције… у којима су стицане разне вештине потребне припадницима одређених друштвених слојева. Црква је рано започела образовање својих просветних радника као нешто што је потребно и без чега је евангелизација неуспешна. Када говоримо о Светом Владици Николају као обновитељу црквене просвете, у његовим сведочанствима видимо да је том препороду вишеструко допринео. Сматрао је да је неопходно свакодневно читати Свето писмо, јер оно садржи исконску мудрост, неопходну за крочење у сам живот.
– Реч је о читању које се претвара у молитву. Свето писмо престаје бити обичан студиј, већ постаје оно што заиста јесте- реч Бога живога, свакодневна храна за духовни живот. Преко омилије, Свети Владика Николај поручује данашњим учитељима вере:”Свакодневно се бавимо читањем речи Божје! Али, не начином испитивања и проучавања, него допустимо да реч Божја у нас проникне и падне у наше срце као на плодно тло. У речи Божјој се огледајмо, упознајмо себе саме, како би у њој пронашли храну за свој духовни живот”- провео је проф. Врућинић сабране кроз поуке Светог Владике Николаја дате наставницима богословије у српској престоници, за коју је био посебно везан, јер је био њен ђак, а потом васпитач, библиотекар и професор.
Владика Николај је био савремен, неустрашив проповедник, који је умео да одговори духовним потребама свог времена, а то су слушали будући свештенослужитељи, обликујући личне ставове да се заузму за грађење праведнијег друштва, које ће на првом месту поштовати достојанство, слободу и право сваког човека, казао је ректор угледне школе, о којој се старао Лелићки Златоуст, са посебним разумевањм за младалачке идеале, што је тема- актуелна и у данашњем друштву.
– Свет је усмерен ка свакаквим циљевима: добар посао, новац, утицај… Младом човеку је неопходан шири животни видик, исти којем је тежио млади Никола Велимировић. Црквена просвета увек мора помагати младом човеку у проналажењу великих идеала, који ће му помоћи у надахнућу и мотивисању његовог рада како би са лакоћом превазилазио свакодневне притиске и веровао у неограничене могућности, које носи у себи- објаснио је протођакон Врућинић став Светог Владике Николаја према коме је спроводио реформе у црквеној просвети.
Када се анализира његова личност, може се рећи да је Владика Николај био сведок Васкрсења Христовог, учитељ вере не само својим саврменицима, него и будућим нараштајима хришћана Европе и целог света.
– Историјски извори нам показују да је Свети Владика Николај живео и умро на крилима светости… Његова мисија је била много шира од учитељске мисије у учионици. Васпитавао је и старе и младе, учене и мање учене, клирике и лаике. Једном речју, Николај је био духовни отац српског народа- казао је предавач.
Говорећи о надалеко чувеним беседама Светог Владике Николаја, протођакон Радомир Врућинић је оценио да се у њима види инсистирање на неопходности појединих врлина за исправан хришћански живот, а потом и погубност порока који су антипод врлинама.
– Није довољно закорачити на пут светости, него на том путу треба и расти. Раст у светости подразумева стваралачку димензију једног хришћанина. Јеромонах Николај инсистира у беседама да сваки хришћанин свој узор и крајњи циљ види у Христу. Као професор богословије, инсистирао је да ученици стичу свеобухватно образовање, које ће им омогућити да постану заокружене личности, које ће код себе развијати критичко размишљање, креативност, самосталност и самопоуздање- део је казивања у част Светог Владике Николаја протођакона Радомира Врућинића, ректора Богословије Светог Саве, која баштини плодове труда великана СПЦ, који нас данас око лепе речи сабира.
По завршетку излагања, предавачи су одговарали на разна питања посетилаца, тематски везана за Владику Николаја и његов значај у духовном животу православних народа.
Симпосион у част Светог Владике Николаја од прве године прати истоимени конкурс, који представља прилику свим средњошколцима са српског говорног подручја да, надахнути ликом и делом Лелићког Златоуста, својим талентима принесу литерарне радове у његову част. Сваке године, на конкурс пристижу бројни радови, а ове 2025. пристигло је највише до сад – 53, вредних пажње и похвале, што веома радује, каже у име организатора протонамесник Дарко Ђурђевић, архијерејски намесник други ваљевски.
Занимљивост у односу на прошлу годину, када су три првонаграђена рада написале девојчице, ове 2025. аутори најбољих радова су дечаци. Прво место је освојио Марко Тодоровски, ученик четвртог разреда Гимназије “Двадесети октобар” из Бачке Паланке, чији је рад за тему имао познату изреку Светог Владике Николаја “Мајка је биће најсличније Богу”. Другонаграђени је матурант Ваљевске гимназије Богдан Петровић, који је био инспирисан блаженством Господњим “Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети”(Мт 5, 8), док је трећа награда припала ученику петог разреда Богословије “Свети Сава” у Београду Филипу Грујичићу, који је обрадио благослов небеског заштитника своје школе “Гледајући на бесмртни дар Христов, творите свагда бесмртна дела у Христу”.
Аутори су прочитали своје радове уочи почетка друге сесије Симпосиона у Вишем јавном тужилаштву у Ваљеву, а награде им је по благослову Преосвећеног Епископа ваљевског г. Исихија, уручио његов некадашњи сабрат из манастира Ковиљ, Преосвећени Епископ г. Јеротеј, духовни отац верних у Епархији шабачкој, која такође баштини лик и дело Светог Владике Николаја, захваљујући блажене успомене Епископу Лаврентију, чијим су трудом књиге Лелићког Златоуста објављене и постале доступне боготражитељима широм света.
Тежина речи славног Војводе Живојина Мишића: „Ко сме – тај може…“ у потпуности је појмљива у ваљевској касарни која носи његово име, у часу полагања војничке заклетве, којом се обећава верност својој земљи и народу, одбрана слободе и одзив позиву отаџбине кад год је то потребно и то су војници на данашњој свечаности посведочили, једна је од порука команданта 72. бригаде за специјалне операције генерала Мирослава Талијана упућених на свечаности у част полагања заклетве припадника 72. бригаде за специјалне операције у Касарни „Војвода Живојин Мишић“.
Свечаности у ваљевској касарни су присуствовали државни секретар у Министарству одбране Србије генерал Миле Јелић, представници Војске Србије, представници Министарства унутрашњих послова и Безбедносно-информативне агенције, представници градске власти, као и чланови породица и пријатељи војника. Традиционално, у знак добре сарадње Војске Србије и Српске Православне Цркве, део свечаности био је и Преосвећени Епископ ваљевски г. Исихије са сарадницима.
Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Исихије служиће у недељу 19. октобра (ХIХ по Духовима), на празник Светог апостола Томе – Томиндан, Свету Архијерејску Литургију у Манастиру Лелић, са почетком у 9 сати.
