Месец: јун 2025.

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије се састао данас, 17. јуна 2025. године, у Патријашријском двору у Београду са француским дипломатом и стручњаком за верска питања г. Жан-Кристофом Поселом.

Током разговора са гостом из Француске, који ће престојећих дана посетити и Северну Македонију и Црну Гору, поглавар Српске Православне Цркве је нагласио да су на Косову и Метохији угрожена основна људска и верска права српског народа, те да код власти у Приштини не постоји воља за дијалогом што угрожава преко потребни мир који је за Српску Православну Цркву императив како на Косову и Метохији тако и у региону и целом свету.

Господин Посел је обавестио Његову Светост да после Београда одлази на Косово и Метохију где ће посетити манастир Високе Дечане и разговарати са представницима Српске Православне Цркве.

Патријарх Порфирије је, у светлу чињенице да је на Косову и Метохији ради очувања мира и формирања реалне слике о ситуацији у којој се налази српски народ преко потребно присуство међународне заједнице, поздравио занимање француске дипломатије о чему сведочи и посета г. Посела.

Састанку су присуствовали: амбасадор Републике Француске г. Пјер Кошар; г. Владимир Делири, референт за дијалог Приштине и Београда; г. Оливије Бишбендер, први секретар Амбасаде; викарни Епископ новобрдски г. Иларион; протојереј Ђорђе Стојисављевић, шеф Кабинета Патријарха српског; јереј Дарко Радовановић, директор Радија Слово љубве; и гђа Оливера Јовановић, главни и одговорни уредник Православља, новина Српске Патријаршије.
Извор:https://spc.rs/sr/news/aktuelno//14247.patrijarh-porfirije-razgovarao-sa-francuskim-diplomatom–zan-kristofom-poselom.html

Отац Јустин је у Богомољачком покрету препознавао вапај народа за Богом

Монашки препород и Богомољачки покрет заузимају посебно место у историји српског народа у 20. веку. Први се развијао по манастирима, а други међу народом по нашим селима и градовима, а оба су утемељена у тежњи за аутентичним хришћанским живљењем, рекао је протојереј- ставрофор Бранко Ћурчин на трибини „Отац Јустин и Богомољачки покрет“, коју је на платоу испред Храма Васкрсења Христовог приредила овдашња Црквена општина. Трибини је присуствовао Преосвећени Епископ ваљевски г. Исихије

Духовник Центра за психосоцијалну рехабилитацију и ресоцијализацију оболелих од болести зависности „Земља живих“ Епархије бачке, протојереј- ставрофор Бранко Ћурчин, лично је познавао Преподобног Оца Јустина, једног од највећих исповедника православне вере у веку за нама, духовно повезаног са Богомољачким покретом у периоду у коме је овај покрет био под духовним вођством Светог Владике Николаја.

Сам настанак Богомољачког покрета догодио се средином 19. века међу „пречанским Србима“ на простору Аустроугарске монархије, услед појаве агресивних протестантских секти („многоверци“), које су проповедале „хришћанство без Христа“, изван Цркве и Светих тајни, те да је Дух Свети на сваком човеку и да свако може да проповеда, насупрот изворном учењу према коме само Црква може да тумачи реч Божју. Православни Срби су се организовали око своје Цркве и настао је Богомољачки покрет као реакција на секташко деловање, понајвише заједнице Назарена (у Војводини и данас постоји), која у свом учењу има борбу против ратовања оружјем. То је, указао је прота Бранко Ћурчин, тенденциозно пласирано међу Србима, не би ли се раслабио национални корпус и аустроугарска војска, чији су значајан део чинили управо ратовању вични Срби. Богомољачки покрет се касније ширио преко Дунава и Саве у Славонију, а потом и Мачву и Шумадију, да би након Првог светског рата посебно добио на значају, будући да је српско друштво пролазило кроз моралне и духовне промене и, ратом опустошено, тражило утеху. Велики импулс покрету дао је Свети Владика Николај, који у свом пастирском раду позива на унутрашњу обнову, покајање, молитву и повратак изворном хришћанству. Видео је у Богомољачком покрету велики духовни потенцијал и почео је да ради са њим.

Богомољачки покрет је био духовна и молитвена обнова народа, чији припадници су се окупљали по црквама и домовима, читали Свето писмо, молили се , постили, славили Бога и међусобно се помагали. Нису имали формално организацију, али су били дубоко укорењени у Цркви и послушни свештенству и епископима… Многи црквени ауторитети су потекли из Богомољачког покрета- приближио је предавач овај јединствени друштвени феномен који је, према речима Свештеномученика Јована Рапајића, био пре свега покајнички покрет, чија је наука било оно што је Свето јеванђеље објавило свету, а духовни устанак у српском народу – борба против модернизма овог света, односно греха који трује и жели да пороби наш народ. Богомољачки покрет је био израз народне литургијске свести, јер су богомољци тежили да сваки тренутак живота претворе у молитву и литургијске приносе.
Због непознавања теолошких наука и претеране ревности, поједини свештеници и епископи су са резервом гледали на богомољце. Отац Јустин је критиковао црквену интелигенцију што је затајила у својој улози чувања вере у народу, осталом неповезаним са вечношћу, навео је прота Бранко Ћурчин, подсетивши на речи ћелијског богомудраца о лутању српске интелигенције тековинама секуларних култура, атеизма, масонерије, као и „дремеж“ представника Цркве.

Равнодушност која иде до окамењености и неосетљивости за све што је натчулно, атеизам који иде од страсне вере у неверје, црквоборство које иде до христоборства- пустош је душе наше интелигенције, која је томе посредно или непосредно највише крива. На првом месту ми- званични представници Цркве, наша интелигенција, коју ствара наша школа, а крајеугаони камен наше школе није атеизам- речи су Оца Јустина, којима је, као савест свог времена, критиковао све оне који нису у бомољцима препознали оне који желе да ревнују и аутентично да живе по јеванђељу. Захваљујући његовој и мудрости Владике Николаја, покрет је све више прихватан. Богомољци су били стубови Цркве, када је општа побожност слабила. Школован у Београду, Петрограду, Оксфорду и Атини, аутор чувене „Догматике“, „Житија Светих“ и бројних других дела, Отац Јустин је посветио свој живот проповеди јеванђеља и духовном преображају народа.
Теологија Оца Јустина у средишту има Бога Логоса, као једини извор смисла. Борба Оца Јустина за нашег човека против западног атеизма укороњена је у личном искуству у Цркви. „Светитељи нису теорија, већ пракса Царства Божјег и ко не познаје светитеље, не познаје Христа“, пише Отац Јустин. Ово јасно повезује његов богословски приступ са духом Богомољачког покрета, који није тежио апстрактној вери, већ конкретном животу у Христу. Отац Јустин је изузетно ценио Богомољачки покрет- рекао је отац Бранко Ћурчин, присетивши се својих долазака Оцу Јустину.
Отац Јустин је у Богомољачком покрету препознавао вапај народа за Богом, али и снагу вере која не долази из књига, већ из срца. У својим текстовима пише да је Богомољачки покрет био „народна литургијска револуција“, повратак народа Христу, Цркви и јеванђељу. Као професор Карловачке богословије, Отац Јустин је у ваннаставним активностима организовао Богомољачки покрет међу ученицима под именом „Братство Светог Саве“. Око 90 ученика се обавезало да ће радити на верско- моралном препороду и усавршавању својих чланова следствено методама СПЦ. На челу покрета био је председник Никола Удицки, потоњи Епископ западноамерички Григорије, благајник- Љубисав Војиновић, потоњи Епископ браничевски Хризостом, који је имао мисионарски жар до краја живота, повереник за часопис покрета „Мисионар“ Милисав Матић, потоњи Свештеномученик Митрофан- упознао је предавач посетиоце трибине са великанима „покрета народа ка живом и истинитом Богу“, како је Отац Јустин о њима писао, не скривајући дивљење према простим људима који су били учитељи вере. Међу њима је био и изузетно учени отац Јаков Арсовић, данас Свети Јаков Тумански, који је са Оцем Јустином остао у Србији, док су се многи свештеници са четничким јединицама повлачили.
У оквиру предавања, прота Бранко Ћурчин поделио је сећање на дане у Ћелијама, сусрете са Оцем Јустином, за живота сматраним светитељем међу потомцима чланова Богомољачког покрета. Такође, он је провео посетиоце кроз богомољачке саборе, на којима су се по манастирима окупљале хиљаде људи, истакавши да је улога овог покрета српских тежака била од неизмерне важности у духовној обнови српског народа.

Предавање проте Бранка Ћурчина употпуниле су духовне песме Групе „Нектарија“

Следећи гост трибине „Православље и млади“ биће Ваљевац јереј др Душан Ђаковић, свештенослужитељ при манастиру Ћелије, који ће говорити о теми косовске етике, најавио је у име организатора протонамесник Дејан Трипковић.

Ј. Ј.

Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 15. јуна 2025. године, у Недељу свих светих, у Богородичиној цркви у Земуну

У име Оца и Сина и Светог Духа. Браћо и сестре, вера није тек једна од особина човека нити је она само психолошки израз људског бића. Вера је темељ, вера је основ, вера је нада, вера је важнија од живота. Сам живот се темељи на вери и израз је живота. И зато вера обухвата читавог човека, све оно што ми јесмо. И вера из тог разлога обликује, управља животима сваког од нас. Али вера има и силу, и моћ, и задатак да обликује и заједницу, да обликује живот једног народа, да постави принципе и смернице, да укаже на истинске и праве путеве живота; једном речју, да формира живот, да организује живот, да роди живот који је у складу са Јеванђељем Христовим, који је у складу са речју Божјом, а који је самим тим у складу са изворним нашим здрављем, који је у складу са здравом, истинском, правом и нормалном природом, нас као личности, као појединаца и нас као заједнице.

Ми, православни Срби, то одлично знамо. Знамо, јер све што је кроз историју нашег народа било прожето вером, све што је запечаћено вером, вером православном, вером у Христа, све што је израз вере, не само да је имало свој значај у простору и у епохи, када је било актуелно и дејствовало по себи, него има свој смисао, свој значај и за нас данас, иако се можда тицало наших предака пре један век, два, три, пет, десет векова.

Вера зато није ни пука философија, није само нека идеологија. Вера не решава искључиво и само било које од питања са којима смо суочени овде и сада, иако често решава, не зато што је примарни циљ вере да решава та питања, него зато што вера решава суштинска питања, а онда као резултат и као последица, сами по себи решавају се и многи други проблеми. Зато и важи оно да ће се вера по делима познати. И зато и каже: Да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела. Дакле, по делима препознаје се наша вера. По нашим делима, кроз која се вера и пројављује, препознаје се наш однос, наше послушање речи Божјој и наша љубав према ближњима.

Међутим, вера самим тим, будући да се тиче читавог нашег живота, читавог човека, подразумева и жртву, подразумева крст, што ћемо чути у данашњем Јеванђељу. И то не ма какав крст него крст Христов. Вера подразумева да ми узмемо свој крст и пођемо за Христом, тј. да свој живот доживимо као дар од Бога и да га, колико год до нас стоји, принесемо као уздарје љубави Божјој и дарујемо своме ближњем, ко год да је наш ближњи. И чули смо из одељка из посланице апостола Павла који описује живот оних који верују, какав је то живот био. Они су бацани да буду храна зверима, камење се бацало на њих, прогањани су, стругани, једном речју, на сваки начин бивали одбацивани. И то је просто нешто што је у природи нашег опредељења за Бога. Зато што опредељење за Бога подразумева супротстављање духу овог света, правилима живота овог света, философији и мудровању овог света; супротстављање правилу које гласи: Ја сам бог, све треба мени да се покори, све ми је дозвољено! Јер томе се супротставља реч Божја која вели: Љуби Бога читавим својим бићем и ближњега свога као самога себе, па све до позива да волимо и оне који нам се супротстављају, који себе виде као наше непријатеље.

И отуда, данашње Јеванђеље почиње речима: Ко призна мене пред људима, признаћу ја њега пред Оцем, тј. ко исповеди мене пред људима, који исповеда и сведочи своју веру, исповеда речима, сваким својим покретом, читавим својим бићем и потврђује својим животом, ко не прави компромисе са овим светом, попут, рецимо, Пилата. Њему је све јасно, када му је приведен Господ и Пилат треба да Га осуди. Јасно му је да се не ради ни о каквој кривици и да се ради, у најмању руку, о честитом човеку, о човеку врлине, али њему није било једноставно да испуни истину и правду, јер му је више стало било до компромиса са овим светом. Стало му је до тога шта ће људи рећи. Пријавиће га власти која је виша од њега, изгубиће свој положај; плашио се тога, иако да је оправдао или да није осудио Господа, не би погрешио.

Дакле, није довољно да ми само изнутра имамо идеју о томе како постоји Бог у далеким својим висинама, па чак и да верујемо да је моћан, него је потребно и неопходно да тај свој став и ту своју веру потврдимо читавим својим бићем и да исповедимо пред људима своју веру, јер од тога да ли смо ми своју веру исповедили неће зависити само наш живот овде и сада – а он ће, често, када исповедимо своју веру, подразумевати страдање, подразумевати одбацивање – него од тога да ли смо исповедили, потврдили своју веру пред другима, да ли смо признали Бога, Господа Исуса Христа пред људима, зависиће и наш живот у будућем веку, јер од тога ће зависити да ли ће се Господ нас постидети или не. Ако признате ви мене пред људима, признаћу Ја вас пред Оцем својим, штавише, даћу вам да будете са десне стране моје када опет дођем.

Да бисмо исповедили Господа пред људима, неопходно је да узмемо свој крст и пођемо за Њим. А то значи да разумемо да све од Њега зависи, да је Он Алфа и Омега, да је Он почетак и крај, да не постоји ништа из овога света, макар и највредније било у нашим животима, а да је важније од нашег односа са Богом. Штавише, све оно што нам је важно и оно што нам је најважније у нашим животима, имаће свој смисао и своју вредност тек ако се постави у контекст нашег нераскидивог односа са Богом, тј. тек ако оно што нам је најдраже и највредније с поверењем препустимо љубави Божјој и поверавамо промислу Његовом, а нећемо по сваку цену да се спроведе наша воља над оним до чега нам је стало; јер наша молитва гласи: Нека буде воља Твоја, за разлику од духа овог света, од човека овог света који каже: Да буде воља моја. Замислите колика је ту разлика, не само вербална, не само у речима: од тога да буде воља Твоја, а не да буде воља моја, зависи све у нашим животима. Огромна је разлика од тога да буде воља моја а не воља Божја. Дакле, тек када све оно што је нама најдраже, највредније и најмилије ставимо у контекст речи да буде воља Твоја, онда ће добити своје право место, свој смисао и тек онда ће добити пуну лепоту, пуни значај и за нас.

Зато Господ и каже скандалозну реченицу: Ко љуби оца или матер већма него мене – није мене достојан и ко љуби сина или кћер већма него мене – није мене достојан. А у Јеванђељу по Луки још радикалније изражава ову своју скандалозну реч, па каже: Ко не мрзи оца и матер своју, није мене достојан. Наравно, на први поглед и на прво слушање шокираћемо се, да ли то Господ хоће да каже да оне који су нам најмилији, најпотребнији, најдражи, да они из којих црпемо смисао свога постојања јер их волимо – а љубав је оно што нам даје смисао постојања и смисао живота – да ли то значи да треба да их одбацимо? Наравно да то не значи то. Али појачаним нагласком, на овај начин, на нашем односу према ономе до чега нам је највише стало, Господ хоће да каже да ти до којих ти је стало, који су смисао твог постојања, муж, жена, брат, сестра, родитељи, деца, добиће пуноћу и вечни смисао, вечни значај за тебе тек ако и они заједно с тобом, у твом загрљају и загрљају твоје вере, из твога наручја буду поверавани Богу. А ти ћеш учинити све што је до тебе, опет из љубави, према Богу и из поверења у Њега. А онда ће Господ најпре подарити покој, мир, унутрашњи склад, истинско и право расуђивање. Оно што нам данас веома недостаје је расуђивање. Човек може да расуђује само ако се труди да живи у складу са законом Божјим, ако има просветљен и просвећен ум, има чисто и топло срце. Ако има помрачен ум, хладно срце, колико год снагу да има и енергију, какву год да има позицију, па чак и ако мисли да има добру намеру, напросто не може дати благородне резултате, не може имати истинских и правих плодова.

Зато нека би Господ дао, браћо и сестре, да ми узмемо, свако од нас, свој крст, да свој живот видимо као дар од Бога и да све што нам је дато видимо као дар од Бога и да се потрудимо да нам вером нашом Христос, исповедајући Га пред људима, увек буде на првом месту како бисмо и ми били удостојени да Он призна нас пред Оцем својим и да ми добијемо место у Његовој близини у Царству Божјем, где се слави Он, Један у Тројици Бог, Отац и Син и Свети Дух, сада и увек и у векове векова. Амин.
Извор:https://spc.rs/sr/news/patrijarh//14228.patrijarh-porfirije-sve-ono-najdraze-i-najvrednije-s-poverenjem-prepustimo-ljubavi-bozjoj-i-promislu-njegovom.html

Традиционално, ученици Техничке школе Ваљево, предвођени вероучитељима Здравком Спасојевићем и ђаконом Владимиром Ракићем, школску годину заокружују поклоњењем манастиру Острог. Интересовање ученика за одлазак на поклоничко путовање је било велико, а ове године су им се придружили чланови Светосавске омладинске заједнице, предвођени духовником свештеником Мијом Бојиновићем. Путовање је отпочело 13. јуна 2025. године. У раним јутарњим сатима, прво место поклоњења био је манастир Режевићи, а потом необично лепе Дајбабе. Уприличена је и посета Будви, познатом летовалишту, чији је Стари град оставио посебан утисак на учеснике путовања. Стигавши у манастир Острог у вечерњим сатима, поклонили су се моштима Светог Василија Острошког и преноћили у конаку. Посебан духовни доживљај била је Света Литургија у надалеко чувеном манастиру. Уз благослов острошког чудотворца, поклоници су кренули својим домовима. У повратку су посетили две велике немањићке светиње- манастире Морачу и Милешеву.
Здравко Спасојевић, вероучитељ

Једино у Богу можемо да волимо на прави начин

Свети Дух делује кроз наше постојање и сви дарови Божји су дарови Духа Светог, поучио је Преосвећени Епископ ваљевски г. Исихије у проповеди на литургијском сабрању, које је предводио у Храму Вазнесења Христовог у Убу, уз саслуживање епархијских свештенослужитеља и појање певнице и Хора “Пресвете Богородице Тројеручице” под управом Дуње Капларевић

У празничном слову Владика Исихије је начинио преглед јеванђељских догађаја везаних за празник Свете Педесетнице, који слави рођење Цркве Божје и уводи у Свете тајне, схватљиве благодаћу Духа Светог и животом по јеванђељу човеку изнутра откривене. На то се надовезују речи Господње “Царство небеско не долази, већ је у вама”, указао је ваљевски архипастир на узвишеност сједињења са трећим лице Свете Тројице.

– Дарове, које Господ даје, не даје као готове производе, које ми само треба да скупимо и на крају потрошимо, већ Бог даје дарове као потенцијале. Сваки дар Божји подразумева наше вољно прихватање и наш труд да тај дар у себи развијамо и са љубављу користимо у славу Божју, а на корист наших ближњих. Онда се тај дар развија и умножава нашим давањима. Они (дарови) су као извор воде живе- објаснио је Владика Исихије од Бога дате могућности човеку, као врхунцу Божјeг стварања, са задатошћу творења за добробит заједнице.
У осврту на данашњи празник Свих Светих, Владика Исихије је навео да оних који су угодили Богу има безброј знаних и незнаних. Светитељи обично нису препознати у својим срединама, чак су бивали презрени и сматрани чудацима. Али, истакао је проповедник, видимо да их има међу свим друштвеним слојевима, међу образованима и потпуно необразованима, међу богатима и међу онима који нису имали ништа, има служитеља у клиру, али и верном народу.

– Слава Богу, светих има свуда око нас и са нама су овде на Светој Литургији, зато што Литургија не укључује само нас који смо овде сабрани у Христу у овом тренутку, вољни и способни да дођемо. Са нама су сви свети од памтивека, чак су и анђели, небеске силе, са нама и славимо Бога сви заједно, а глава сваке Литургије је Сам Господ Христос. Ми смо удови Његовог тела, које је Црква- казао је Владика Исихије о тајни Свете Литургије, заједнице на коју смо призвани овде на земљи да управо у њој пребивамо са људима који су остварили призив Господњи и небеским силама, преко којих су предаване благовести о доласку Спаситеља и свег другог објављивања присуства Божјег у људској историји.

Чињеница да светитеља има међу свим профилима људи указује да је светост борба за стицање Духа Светог, те да су светитељи они који заборављају на све овосветско и воле Господа свим умом и срцем, истакао је Владика Исихије.

– Они (светитељи) Господа стваљају изнад оца и мајке, изнад деце, браће и сестара.Безбожници ће мислити да хришћани воле само “свог Бога”, а међусобно се презиру. Не! Кад заволиш Бога, онда своје ближње још више волиш. Једино у Богу и можемо да волимо на прави начин- објаснио је Владика Исихије пуноћу љубави према ближњем, која је јача управо кад је утемељена на љубави према Творцу.
Више верника је приступило Светој тајни причешћа. На крају сабрања Владика Исихије је честитао празник и благословио своју духовну децу да, молитвама Свих Светих, сви заједно будемо удостојени божанске светлости и узрастамо, прославајући Свету Тројицу, причешћујући се на Светим Литургијама и остварујући дарове, дате нам да узрастамо у Духу Светом.

Ј. Ј.

Митрополит Давид: Како носити крст- учимо од Господа

Велика молитвена радост испунила је традиционално манастир Ћелије на празник Преподобног Јустина Ћелијског, духовника и служитеља олтара Божјег током преко три деценије земног живота у овој светињи. Литургијско сабрање у заветном храму Аве Јустина је предводио Високопреосвећени Митрополит крушевачки г. Давид, уз саслуживање Преосвећених Епископа ваљевског г. Исихија и топличког г. Петра, викара Патријарха српског г. Порфирија, и свештенослужитеља из више епархија. Посебно свечани тон богослужењу дало је појање Хора свештеника, богослова и полазника Школе појања Епархије ваљевске под управом протојереја Бранка Чолића, као и сестринства манастира Ћелије, предвођеног игуманијом Гликеријом.

Мошти Преподобног Оца Јустина су ове године служитеље и поклонике дочекале пред заветним храмом, те је његов благослов и на тај начин пребивао са свим учесницима литургијског сабрања. Празнично слово, утемељено на јеванђељском одломку данашњег дана (Мт 5, 42- 48) принео је Митрополит крушевачки г. Давид. У првим стиховима (“ко иште од тебе, подај му…”) садржана је напомена о нашем поступању према ближњима, када је реч о употреби материјалних добара. Ако би неко да позајми нешто од нас, треба му дати, рекао је Митрополит Давид, тумачећи ове речи Спаситеља. Такође, учи нас данашња перикопа (“љубите непријатеље своје…”), важно је да се у љубави према ближњем ништа не испречи, било да нас он воли или мрзи.

– Хришћанско православље не признаје ближњег као непријатеља, већ све чини да сваког учини ближњим и братом својим. Но, ми нисмо успавани па да не знамо како се неко понаша према нама и ми према њему, јер свако опхођење има своје плодове, оставља траг. Постоје људи који се непријатељски понашају и једини начин да остану ближњи јесте благосиљати их, а не упућивати клетве. Наравно, то подразумева чињење добра онима који нас мрзе и молитве за оне који нас вређају и гоне- приближио је Митрополит Давид чувени хришћански парадокс, којим се једино стиче благослов и право обраћања Оцу на небесима Који, како јеванђелист Матеј бележи, обасјава и зле и добре, те даје дажд и праведнима и неправеднима.

Сваки човек треба да се спасе, јер је позван у спасење, поучио је Митрополит Давид, додавши да хришћански живот позива на савршенство у подвигу и врлини.
У другом одломку (Мт 11, 28- 30) Господ позива Себи све који су уморни, натоварени, израњављени, оптерећени и усмрћеним, јер Он је истински Спаситељ и Његово је да нас привуче Оцу какви год да смо. Почетак хришћанског живота је узимање јарма (“узмите јарам мој на себе…), односно узимање крста, рекао је Митрополит Давид.

– Увек је то крст Господњи сачињен од безброј наших крстова, уграђених у њега, те је наше ношење крста заправо придржавање крста Господњег. Како носити крст, учимо од Господа. Крст се носи кротко и смирено. Једино тако се може наћи покој душама. Покој је од благодати, коју Господ даје људима… Крст се носи на синовски начин и само синови могу да га изнесу – објаснио је Митрополит Давид ношење крста кроз живот по узору на Спаситеља, Који је управо ово знамење учинио победоносним симболом Својим смирењем, те је због тога наша вера блага вест и то је оно што ми можемо дати свету.

Након Свете Литургије, Преосвећени Епископ Петар је преломио славски колач са сестринством манастира Ћелије. У свом обраћању присутнима, Владика Исихије је указао на значај присуства Оца Јустина овде за све нас преко његових целебних моштију.

– Сви улазимо овде да се, смирено и скрушеног срца, над његовим кивотом помолимо за опроштај грехова, за поправљање наших пропуста, слабости и малодушности. У дане када је читав род наш показивао нестрпљење, Он (Ава Јустин) његове речи значе чврстину и правац, али не онако како наш огреховљени и недостојни ум тумачи његове речи, већ онако како их тумачи наша Црква, јер Свете Оце само на тај начин можемо да схватимо- рекао је Владика Исихије у част великог угодника Божјег, чије молитве чувају Ваљевску епархију и васцели православни свет.

Свечаности у манастиру у Ћелије су, поред верника из разних крајева, присуствовали и министар без портфеља задужен за област међународне економске сарадње др Ненад Поповић, градоначелник Ваљева Лазар Гојковић и други уважени гости.

Ј. Ј.

Српско одељење Међународног Фонда Духовног Јединства Народа и удружење “Света Србија” сваке године у оквиру Дана словенске писмености објављују литерарни и ликовни конкурс, за који је ове године, у част јубилеја 850 година од рођења Светог Саве, тема гласила:”Кад је Свети Сава био мали”.
Ученица седмог разреда Основне школе “Нада Пурић” Лена Мандић победила је у категорији литерарних радова од 6-8. разреда и тиме освојила десетодневно летовање на острво Крф.

Камп на острву Крф носи назив :”Стопама наших предака” и дело је љубави и труда оснивача и чланова удружења који су, по благослову блаженопочившег Патријарха Иринеја, камп основали 2012.године. Од тада се ту одржавају радионице из веронауке, калиграфије, историје, песништва… Деца, која су освојила путовање, се у кампу друже, купају, обилазе цркве и музеје, посећују Плаву гробницу и острво Видо, али и чисте и поправљају сва обележја, која бране од заборава славну и трагичну историју нашег народа и јуначка дела наших предака.
Додела награда је била изузетно свечано одржана у парохијском дому Храма Светог Саве на Врачару 13. јуна 2025. године.
Након молебна, који ће одржати Његова Светост Патријарх српски Господин Порфирије, деца ће са васпитачима кампа кренути пут Крфа 10.августа 2025.године.
Ментор у Ленином раду била је наставница веронауке Лијана Крунић, која је такође награђена пригодним поклоном и захвалницом за подстицај креативног стваралаштва код деце.

Ружица Панић (VIII3), Огњен Максимовић (VII1) и Љубица Панић (VI3), ученици Основне школе „Милан Муњас“ из Уба и чланови тима „Пасха“, победили су у финалу епархијског такмичења у квизу знања „Православна слагалица“. Такмичење је одржано 12. јуна 2025. године у Ваљевској гимназији, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског господина Исихија. Ученике су спремали за такмичење њихови наставници Растко Алимпијевић и Илија Лукић.

На такмичењу су учествовале школе које су претходно обезбедиле пласман победом на такмичењима у својим намесништвима. После добро показаног знања, у самом финишу квиза, остале су две школе са највише освојених бодова, а то су екипа „Пасха“ ОШ „Милан Муњас“ и екипа „Емануил“ ОШ „Грабовац“. Иако је било неизвесно до саме завршнице, победу су однели ученици ОШ „Милан Муњас“. Вредно је помена да је Ружици Панић ово други пут како је део победничке екипе. Поред њих, одлично знање су показали и други такмичари, а то су ученици: ОШ „Војвода Мишић“ из Пецке, ОШ „Сава Керковић“ из Љига, ОШ „Здравко Јовановић“ из Поћуте, као и ОШ „Десанка Максимовић“ из Ваљева.

Такмичење је отворено заједничком молитвом „Оче наш“. Након тога, присутне је поздравио секретар Одбора за верску наставу Епархије ваљевске јереј Јован Новитовић, пожелевши присутнима успех у квизу и упознавши их са правилима такмичења. Један од модератора био је и јереј Драган Станојевић, аутор квиза, који се већ дужи низ година успешно реализује у Епархији ваљевској. На самом крају такмичења, ученици који су освојили прва три места добили су вредне поклоне.

Илија Лукић, вероучитељ

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је разговарао данас у Патријаршијском двору у Београду са председником Владе Републике Србије проф. др Ђуром Мацутом.

Његова Светост је Премијера поздравио добродошлицом и молитвом да му Господ Христос буде подршка а Свети Сава оријентир у предстојећем служењу своме народу и сваком човеку добре воље у нашој отаџбини Србији.

Током сусрета саговорници су разменили мишљења о актуелним друштвеним питањима, истичући значај очувања духовних и културних вредности, као и потребу за јачањем идентитета и очувањем јединства у временима пуним изазова.

Посебна пажња посвећена је питању образовања. Проф. др Мацут упознао је Његову Светост са активностима Владе везаним за измене и допуне Закона о уџбеницима, чији је циљ увођење националног пакета уџбеника за предмете од посебног значаја, како би се дефинисало и стандардизовало градиво од суштинске важности за очување идентитета и културно-историјске свести.

Такође, председник Владе је Његову Светост упознао са мерама које Влада улаже у циљу нормализације рада високошколских установа, односно наставка образовног процеса.

Светејши је поздравио и благословио наведене иницијативе, истичући да су образовање, мир, узајамно разумевање и поштовање темељи напретка сваког зрелог друштва и на опште добро су свих грађана.

Састанку су присуствовали: г. Милош Анђић, шеф Кабинета председника Владе; г. Никола Бањац, саветник председника Владе; и протојереј Ђорђе Стојисављевић, шеф Кабинета Патријарха српског.

На празник Преподобног Исакија Далматског, Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Исихије приредио је пријем за Митрополита дабробосанског г. Хризостома у Епархијском двору Епархије ваљевске. Сусрет је протекао у срдачном разговору браће архијереја и њихових сарадника. Посебно важан тренутак у данашњем дану било је уручивање делића моштију Преподобног Оца Јустина Митрополиту Хризостому, које је Владика Исихије даривао на молитвену радост и окрепљење његовим епархиотима. Отац Јустин веома је поштован међу прекодринском браћом и сестрама у Христу Господу и годинама му на поклоњење долазе у манастир Ћелије, те ће овај дар ваљевског архијереја за њих представљати велики благослов, будући да ће и на овај начин са њима молитвено пребивати. Митрополит Хризостом је усрдно заблагодарио и узвратио даровима са простора своје дијацезе.